Majski susreti 2019: treća nagrada priča Vojnik i haos, Aleksandra Isaković, Beograd

Pixabay.com

VOJNIK I HAOS 

     David je brzo hodao idući tik uz zidove zgrada. Kiša je padala, curila, cedila se niz sve uspravne površine. Danima. Činilo mu se da je odavno mokar i pre te kiše. Grad je prazan,  takav je već izvesno vreme. Tačnije, duša grada je prazna. Primećivao je David ljude, to da, kretanja ima, ali nema iskre, užurbanosti, smeha, prave ljutnje, ne pamti kad je osetio živost na ulicama. 

Bože, kakav haos, pomislio je, haos u meni,  haos oko mene. 

     Zna da se haos u njemu, postepeno razvijao. Prvo je počeo da se stalno oseća loše, a on je vedar i jednostavan lik. Zatim je počeo da gubi volju, ujutru je teško ustajao, teško odrađivao vežbe, sve što je pre radio bez razmišljanja, sad je morao da se natera. A on je imao jaku snagu volje, to je stalno u sebi gradio. Kad je počeo da odbija društvo i odlaske na piće, shvatio je da mora da stane i konačno čuje sam sebe.

    Danas nije otišao na posao. Prvi put za 15 godina radnog staža - Službi u raznim nedođijama i u raznim po život opasnim situacijama nisu ga dovele do toga da prosto odustane, a jutros je javio da neće doći - bez objašnjenja. Nije znao ni šta bi objasnio, još uvek i sam pokušavajući da shvati tu odluku – da ne ode na posao. Ceo dan se razvlačio po kući, gledao kroz prozor u kišu i znao je da sve to što oseća mora da sistematizuje i prihvati. Ali tišina u stanu ga je dodatno ubijala, nije mogao da misli od njenog pritiska. Odlučio je da izađe i potpuno zaokupljen svojim nemirom, umesto da obuče nešto, on oblači uniformu i izlazi.

     I eto ga na ulici, sagnut pod kišom, svaki korak ka nekom mestu gde ima ljudi, čini mu se da ga smiruje. Ulazi u kafić i oseti skoro radost, zbog žamora i topline. Provlači se između otvorenih šarenih kišobrana i oči mu se boje njihovim šarenilom, vedrinom. U njemu se ringišpil usporava. A onda primećuje da se žamor, sa svakim njegovim korakom stišava i dok stigne do šanka, potpuno prestaje. Nestaju mu boje kišobrana iz očiju. Da, oseća njihov prezir.

     Nikako ne može da prihvati taj prezir. Zna on da je to zato jer je vojnik u službi ove države, a ne zbog njega lično. Ali on je on - vojnik. On voli što je vojnik. Voli red, disciplinu, sistematičnost, voli što u poslu nema varijanti na temu, već samo jedan pravac. Slušaj i uradi. Pripremao se za razne nedaće koje mogu snaći vojnika, ali da će biti onaj koga preziru, jer „samo radi svoj posao“, to ne. I bože kakva glupa fraza - radi svoj posao! Nije želeo da živi tu frazu i to ga je užasavalo. Zbunjujuće, strašno zbunjujuće za jednog vojnika. A zašto je on meta prezira? Zbog vlasti koje je on kao vojnik deo, tako ga sugrađani vide, a on zna da je samo deo državnog aparat – te mašine, a ne vlasti. A vlast je došla u ruke onih koji ništa nisu uspeli da urede u sebi samima, a sad imaju mogućnost da uređuju drugima život. Ponašaju se kao vatra koja potmulo liže i gmiže po tlu i jede sve pred sobom. Pobuna naroda je logičan ishod. Jasno je to njemu. To mu je odavno postalo jasno – ta vrsta naprezanja, mora dovesti do pucanja. Grad je utihnuo, barikade su zavladale ulicama, razdvojen je, nema svetla. Haos se fantastično ugnjezdio. A sad, sad je još morao da brani jedan deo grada od drugog – odnosno istomišljenike od neistomišljenika, vlast od naroda ili narod od vlasti. 

     Stojeći za tim šankom, osećajući poglede pune prezira na svojim leđima shvatio je da je došao trenutak kad mora da izabere stranu. A osećao je i toliko nagomilanog razočarenja u vlastite izbore.         Toliko mnogo kajanja, zbog svega što je radio od kad traju sukobi. Shvata - ne, ne želi više da bude ovde u ovoj zemlji vojnik. 

     Eto misli koja pokušava da ga pronađe, da siđe sa ringišpila misli u njemu – on neće više u ovoj zemlji biti vojnik.  

     Pije piće, pogleda u iskrivljeno ogledalo iza šanka i među flašama pića primeti digitalni sat. 18:36. Već!? Vidi da se kafić prazni. Vidi svoj iskrivljen lik između flaša, svoj pogled i shvata da je morao da dođe ovde i da je s razlogom obukao uniformu. I misli - Ljudi odlaze jer je danas na glavnom trgu u 19h planirano okupljanje protivnika režima ili bolje reći sledbenika zdravog razuma. Moram i ja tamo otići. 

     Ispravlja se, ispija poslednji gutljaj pića i lagano, ali sigurnim korakom, izlazi. 

Aleksandra Isaković, Beograd

treća nagrada na Majskim susretima 2019

Dodela treće nagrade Aleksandri Isaković