 |
| Pixabay.com |
EMPATIJA
U mom životu ovce su odigrale presudnu ulogu, i to dva puta.
Prvi put su me blejanjem i brabonjanjem naterale da se očajnički uhvatim za knjigu, kao slamku spasa koja će me izvući iz seoske monotonije i lansirati pravo pod svetla velegrada. Stigla sam samo do predgrađa, ali hvala im i na tome.
Posle tačno trideset godina na štiklama, naglo sam se spustila na zemlju. Preciznije rečeno – strani kapital me bacio na kolena, a tranzicija izmakla tlo pod nogama. Od silne brige nisam uspevala da zaspim, navlačila sam ćebe preko glave i brojala... Nažalost, ne novce, kao dok sam radila u banci, već – ovce!
I gle... Jedne večeri, iako je sve u meni već odavno bilo mrtvo, nešto se u glavi pokrenulo, narodski rečeno – kliknulo mi je. Zov livada prolomio se mojom dušom kao jek dragačevske trube.
Pošto sam iz dečjeg iskustva znala da ovce mnogo bleje a malo daju mleka, ovog puta sam se odlučila za koze. Bivša direktorka nekadašnje eksport-import firme spremala se za operaciju probavnog trakta (godinama je, kao i svaka žena u Srbiji, gutala i što treba i što ne treba, pa joj je debelo crevo otkazalo poslušnost). Stoga je brižljivo birala budućeg vlasnika svojih miljenica. Tražila je nekog ko će da ih pazi i mazi, da im se poverava, ako treba psuje i vlast i državu, sve do Boga, ali ne i njih. Da zamahne prutom, ni slučajno.
Nismo ispile kafu ni do pola, a u meni je već prepoznala onu pravu. Da li je na njenu odluku uticala sličnost naših sudbina, moj blago-teleći pogled pun poverenja kojim piljim u sagovornika ili to što sam se kozici obratila sa ''gde si ti meni, jepotice'' – ne znam.
Kozica je imala žensko jare, ali i jednu sisu manju od druge, a zvala se isto kao moja jetrva. Vime joj se nije dalo promeniti, ali bez obzira na poslovičnu netrpeljivost srpskih jetrva, imenom smo se pozabavili još tokom povratka kući. Moj sin, s kojim se savršeno dopunjujem (on sve zna kako treba raditi, a ja umem to njegovo znanje da sprovedem u delo), imao je predlog. ''Zvaćemo je Lada. Razlika je samo u jednom slovu, Rada – Lada, pa koza neće ni primetiti. A ima i simboliku – Lada je bila boginje zemlje kod Starih Slovena'', rekao je. Niko me nikad nije pitao ni da li mi se sviđa sopstveno ime, pa zašto bih pravila pitanje oko kozinog. Radujući se činjenici da ću konačno i ja nekog da izmuzem, sve do kuće sam veselo pevušila: Ne ljuti se, kozice, što te muzem ja, jer koza svaka za mužu i stvorena!
Ali da bih imala šta da pomuzem prethodno sam morala i da nahranim. Pa sam se prihvatila pravljenja jasala. I sin se angažovao maksimalno. Sa kompa mi je odštampao nacrt, priznao mi da je pre neki dan jedan poveći trešnjin stub pukao pod njim (delija je to, ljubi ga majka), pa bih mogla da ga dovučem i istesterim, a za eksere ću morati u gvožđaru jer, koliko on zna, u kući ih nemamo. Pa naravno da ih u kući nemamo, ekseri se i ne drže u kući već u garaži, majstore moj, pod čardakom i slično, mislim al' ćutim i, umesto na sina, popreko pogledujem na muža. On bi mogao da pripomogne, nekad je bio oštar i na jeziku i na delu, ali je sada kapitulirao na svim poljima. Otkad su ukinuli Radnički savet oduzevši mu predsedničku funkciju, ne učestvuje ni u radu kućnog saveta. Samo sedi u hladu i oštri jezik na sinu i meni. Za sve što mu nije po volji psuje nas, jer drugog nikog ne sme. I za to što prvi deo penzije ostavi državi za obaveze, a drugi potrošimo za dva dana, mi smo mu krivi. Prohtelo nam se da jedemo svaki dan. I to tri puta, zamislite! A nećemo ni da hodamo okolo bosi, hteli bi i čizme i cipele i sandale i papuče... ma, nezajažljivi smo. Šta njemu fali što je kao dete išao bos i u lažigaćama, evo još malo pa će zagaziti šezdesetu? Gazi ti i stotu, mislim svom snagom udarajući ekser u glavu, ja sam rešila da se vratim tamo gde mi je bilo najlepše - u detinjstvo. Odgajena sam na na crnom hlebu i belom mrsu i tako ću i da završim.
Na kraju dana odala sam sebi priznanje. Nisu to bile nepresušne državne, još manje blistavo osvetljene Hristove, no kakve god – jasle su jasle. Ali pošto od njih nema koristi ako su prazne, a sin ništa teže od ''miša'' ne uzima u ruku, pod starost sam morala da naučim i da kosim. U životu se obično zna ko kosi a ko vodu nosi, ali u mom to nije slučaj – ja i kosim i vodu nosim. Dakle, sama ću da hranim i muzem, ali i da skidam kajmak. Doduše, ja kajmak skidam a drugi ga jedu, ali to je iz čisto zdravstvenih razloga – takav mi koronarni sistem.
Sin nije prestajao da daje svoj doprinos. Guglao je danonoćno i saopštavao mi nova saznanja, kao na primer, koliko vode dnevno treba da popije obična srpska koza, da se ne predozira a da gazda svakonevno ima šta da izmuze. Upoznao me sa činjenicom da je kozama najlakše manipulisati ako se spustite na njihov nivo i gledate ih pravo u oči dok im pričate. Kad naviknu na ruku koja ih muze, tačno u određeno vreme počinju da bleje i tako opominju da su im se vimena prepunila, te da je vreme za još jedno izmuzanje. Zahvalne na svakom naviljku sena i šaci kukuruza koju im bacite, koze veruju da im to dajete zato što ih volite, a ne iz koristoljublja. Ja sam pristalica demokratije, a i iskustvo me naučilo da je prevaspitavanje jalov posao, pa je najbolje pustiti svakog, pa i najobičniju srpsku kozu, da veruje u šta god hoće.
Nadam se da ste do sada shvatili da ja svoje kozice gledam kao rod rođeni ( a s obzirom kad mi je neko od rođaka poslednji put otvorio vrata i ne grešim mnogo). Jedno je kad vas lajkuju, pošalju smajli ili pozovu telefonom, a sasvim drugo kad ja uveče prislonim glavu na topli Ladin stomak i dok mleko u dva ravnomerna mlaza štrca u koficu, ispričam joj šta sam radila od jutra do mraka, obavestim je da je još jedan dan do penzije manje (što je divno), ali da sam i za taj isti dan bliža smrti (što je apsolutno deprimirajuće). Kažem joj da sam smršala (što je zdravo), ali nije baš i pametno, jer zbog toga moram sve haljine prekrojiti. Ali je donekle ekonomično – dve suzim i treću od ostataka skrojim...
Pričam ja tako, meljem kao vodenica u davna vremena, koja danas mnogi nazivaju srećnim i to samo zato što nisu slušali šta im njihovi stari pričaju. Jer da jesu, znali bi da je tad nadnica bila – činija kukuruza, da ženska čeljad nisu mogla na fakultet niti na biračko mesto, da je svaka kuća bila jedna velika zadruga i da se, osim domaćina kuće, niko ni za šta nije pitao... Odlutala ja tako u mislima, mleko više ne pljuska u koficu, izmuzla sam sve pa vučem na prazno. Lada se ućutala, prestala i da preživa. Ne čujem ni jare da skakuće po slami. Obazrem se da vidim šta im je, kad ono....
Ljudi moji, nećete verovati! Obe se zagledale u me, samo što mi ne uđu u oči. Ne samo što me puštaju da im ispričam sve što mi je na duši, nego me gledaju kao da hoće da kažu ''ma, nije valjda... pričaj, pričaj još''. Samo što ne počnu da uzdišu i cokću jezikom. Duše mi, učinilo mi se da će zaplakati.
Naravno, koze ne plaču, pa nije ni Lada. Ali zato ja jesam. Kako da se ne raznežim nad tolikom dozom empatije za moj ubogi život? I sad me nešto u očima žulja. I žuljaće me uvek kad se budem setila vremena koje sam protraćila jurcajući s posla na posao, od rasprodaje, preko akcije, pa sve do finalnog sniženja, srozavajući svoje kriterijume sve niže i niže. A za to vreme u mojoj bašti smenjivala su se godišnja doba. I sve to izvan mojih očiju, jer ja od neprestanog gledanja u sat i cenovnik i žurbe da ne propustim ovo ili ono, ništa drugo i ne primećivah. Džaba od fakulteta, gomile pročitanih knjiga – ništa od toga nije me opametilo.
Da ne bi koza još bih kroz život tumarala zatvorenih očiju i držeći se pogrešno postavljenih prioriteta, razmišljam dok opušteno sedim ispod loze očekujući da škripne kapija i komšinica pristigne na kafu. I pri tom imam samo jednu želju. Da mi ne pokvari veče pitanjem: ''Jesi li čula šta kažu oni u Dnevniku?...'' Jer sve njihove vesti iz nesvesti ionako će mi noćas prepričati ljubav mog života spuštajući umorno i razočarano telo pored mog spokojnog i poprilično utonulog u san, ali ću mu ja (u ime nekadašnje ljubavi... iz samilosti ...a možda samo radi mira u kući) povremenim mrmljanjem davati lažnu nadu da ga i dalje slušam. Za to vreme, u susednoj sobi, naš delija će nezaustavljivo grabiti ka poslednjem nivou najnovije video igrice, istom onom brzinom kojom će njegov sopstveni život nepovratno proticati mimo njega.
Jelena Kujundžić, Majur kod Šapca
druga nagrada za kratku priču na Majskim susretima 2019
