ZNAK PITANJA
Slomljena čaša, u ruci staklo
pijana pesma sred kasnog sata,
u uglu čovek, samo za paklo
prodaje rođenu majku i brata.
Izlazi dim i u noć pada,
k’o krv iz stare rane teče,
koju danju zaceli nada,
a seče očaj čim padne veče.
I pršti pesma u maloj kafani,
pa jekne tresak flaše po podu,
eh, što pesma ume srce da rani
– ni noževi tako strašno ne bodu!
A noć teče – k’o vino snena –
čini se da joj i nema kraja,
kad gle odjednom, zora rumena
i počinje dan belinom da osvaja.
Virim kroz rupe srca raspuklog
do bolom i tugom kidanog sećanja,
u dnu života – od očaja umuklog
vidim večni spomen – ,,Znak pitanja”.
ZORAN MAODUŠ(1948-2011)
Iz Zbornika „Šta bi rekao Crnjanski 2“
 |
| Pixabay.com |
