MIŠLJENJE
Miša Lazar: MARGINALIZOVANI SRPSKI PISCI
/Prećutkivanje velikana – poricanje srpske duhovnosti/
U Crnoj Bari kod Bogatića, od 22 – 24. juna 2018., održana je velika kulturno-naučna manifestacija ``DANI MILOŠA S. MILOJEVIĆA``, u spomen, a još i više radi``vraćanja među Srbe``, ovog izuzetnog srpskog rodoljuba i književno-istoriografskog poslenika 19-og veka (1840 – 1897), nažalost, odbačenog i anatemisanog od ``svojih`` još za svog kratkog, ali neverovatno plodnog života. Ovaj veliki istraživač srpskog bića i borac za istinu i samosvest srpskog naroda, zbog svoje ``autohtone istorije Srba``, beskrupulozno je omalovažen i kao veliki sakupljač srpskih umotvorina, putopisac, faktografski istoričar, crkveni obnovitelj, polemičar...Samo njegov sakupljački opus običajnih i obrednih pesama srpskog naroda, veći je i s mnogo šireg prostora od onog Vukovog, kojeg znamo i, s razlogom, prenosimo generacijama. I sam sakupljač starog govora Zapadne Srbije na kraju 20-og i početku 21-og veka (preko tri decenije, počev od 1982-ge godine!), pozvan sam da na prvom međunarodnom naučnom simpozijumu ``DOPRINOS MILOŠA S. MILOJEVIĆA KNJIŽEVNOSTI``, upravo taj njegov grandiozni poduhvat malo više osvetlim. Čudno je, i posle toliko vremena od Milojevićevog, i podviga i drame, moje sakupljanje (svakako, na mnogo užem prostoru) je prošlo vrlo sličan put i brodilo iste probleme – od samog sakupljanja na terenu, preko stručne obrade i objavljivanja do nerazumevanja zvaničnih i nezvaničnih institucija za to zaduženih! Milojevićeva Srbija, tek ozvaničena na Berlinskom kongresu 1878-me, i posle više od sto godina (devedesete prošlog veka) kao da je opet bila na početku – državno, politički, institucionalno, tradicijski, kulturološki... Na toj očiglednoj paraleli sam i bazirao svoj rad pod naslovom:``Prilog za bolje razumevanje i vrednovanje ličnosti i dela Miloša S.Milojevića``. Ako sam i sam u svom vremenu, spoznao šta znači biti ``jedan`` naspram ``gluvih institucija``(moje dve knjige ``tolkovanja`` sa preko pet hiljada jezičkih artefakata sa terena, nijednim slovom nije podržala Vukova zadužbina, Matica srpska i druge ustanove i manifestacije jezičko-kulturne tradicije) utoliko mi je bila jasnija i bliža slika borbe ovog genijalnog Srbina – akademika, profesora, vojskovođe, političara... O dometima prvog naučnog skupa u rodnoj mu Crnoj Bari, tek će se čuti, jer udruženje sa njegovim imenom sprema i veliki zbornik radova nas učesnika, gde su iz raznih uglova govorili akademici, profesori, etnolozi, politikolozi, novinari, pisci... Sem o Milojeviću, podsetio sam na još jednog znamenitog ``Srbina od Drine``, kojeg smo, evo više od veka, takođe zakopali u zaborav. To je pesnik Petar Protić – Sokoljanin, inače i prvi doktor nauka iz Azbukovice (1827 – 1854). Bio je najaktivniji član tadašnjeg rodoljubivog udruženja ``Mladeži serbske``, sarađivao i sa Vukom Karadžićem, a zbog svoje rodoljubive poezije štovan kao i njegov savremenik Branko Radičević. Sa njegovim stihovima rodoljublja, sve do Velikog rata (1914-te) ispraćane su srpske čete na front i u bojeve sa neprijateljima. Jedno od retkih glasila našeg vremena, koje je obeležilo 160 godina od njegove prerane smrti je časopis ``Horizont``(dnevno elektronsko i povremeno štampano izdanje), inače bez ikakvih potpora od zvaničnih institucija. Nažalost, Sokoljanin još nema ni svoju ulicu, trg, kulturnu ustanovu, pesničku manifestaciju i sl. Koliko će još čekati (i da li će dočekati?) da se i u njegovu čast i pomen napravi ovakav sabor, kao što su Milojeviću napravili njegovo zavičajci? Ali, na ovom značajnom sabiranju, neizostavno je provejavalo i pitanje – koliko mi danas u ovom vremenu, po istim modelima ``duhovne pravde i vrednovanja`` pravimo sami sebi i među sobom nove ``krive Drine``, tj. nove ``žive zakopane Milojeviće``!?
Pošto sam pre svega pisac, ne mogu a ne podsetiti, kako proteklih nekoliko decenija, srpskom književnom scenom ``prođoše`` neki značajni pisci, a ko da ih nije ni bilo! I dalje stoji ta kolona neshvaćenih, odbačenih, nepriznatih i bez bilo kakvog osvetljavanja njihovog dela. Kao i u drugim sferama našeg društva, u kojima su važni i podržani uglanom oni, koji su ``na oku vlasti`` i dalje od tog ``vidokruga`` kao da ništa i ne postoji, tako i u ``slučaju srpski pisac``, postaju bitni i protežirani oni, koji su na bilo koji način ``bliski`` upravama strukovnih udruženja (od najviših profesionalnih do najnižih lokalno amaterskih!), timovima raznih institucija, manifestacija, konkursnih žirija, medijskih urednika itd. Nažalost, sve je to javno i dostupno, jer, da bi se neko proizveo u ``ime``, mora dobiti neku javnu nagradu visokog ranga, mora biti u medijima, mora biti vezan i za neku zvaničnu instituciju kulture (ili njoj sarađujuću) itd. Ko nešto zna o književnosti, a usput i ``pošteno sudi``, češće je zgrožen kome se po svaku cenu daje javni prostor i čast ovog vremena. Ali, nema javne, ni kritike ni osude toga! Dok nam neki umetnici (pisci) poturaju samo svoje ``loše dane``, još ima nade za njih i za nas – kad nam počnu nametati i svoju umišljenost u veličinu, i umetnost postaje veliki gubitnik.
Tako će biti sve dok na čelu zvaničnih i nezvaničnih ``čuvarkuća`` srpske umetnosti i kulture, ne budu stručni, pošteni i nezavisni duhovi! Kad bismo pravili samo spisak marginalizovanih ovdašnjih vrednih autora, trebalo bi dosta i vremena i prostora. A tek prezentaciju njihovog dela! No, ja ne mogu ovog puta zaobići nekoliko imena, na koje sam bio upućen dugi niz godina (sa nekima i dalje sarađujem). Pre svih ostalih je to pesnik i književni teoretičar Miodrag D. Ignjatović, doktor književnih nauka, a odskora i redovni član Srpske akademije obrazovanja (SAO). Kao pesnik se objavio čak pre šest decenija sa Popom, Pavlovićem, Miljkovićem... i stvorio jednu od retkih i originalnih modernih poetika, koja ima zdravu ``unutrašnju logosnost`` i univerzalnu poruku (ovih dana je objavljena njegova knjiga sabrane poezije ``Pešak na vodi``). Objavio je preko dvadeset knjiga poezije, nekoliko knjiga proze i vrlo obimno poučno i značajno književo-teorijsko delo. Pred sam građanski rat u Jugoslaviji, proveo je kao podsekretar Vlade Srbije (1989-1995) pet godina na Kosovu i Metohiji i, ubrzo posle toga, svu viđenu i doživljenu dramu tamošnjeg srpstva pretočio u jednu od najupečatljivijih novijih poetika o Kosovu (``Kosovske elegije``). Znamo već, mnogi režimski pisci (i onda i sada), koji nisu ni ``omirisali`` tu srpsku svetu zemlju, dobili su razne počasti i hrisovulje, a Ignjatović ništa! Na tu naša ``živu legendu`` pesništva i besede, sada već u dobrim zrelim godinama,tek povremeno podseti neki od još poštenih i savesnih urednika književnih časopisa i kulturnih dodataka. Pesnici: Toma Milošević (1939 – 2013) - 16 knjiga poezije, Dragan Žigić (1935 – 2009) - 13 knjiga poezije i Milorad Kalezić (1936 – 2006) - 12 knjiga/ poezija,proza/, najbolje što je moglo nići i uzrasti iz posleratnog srpskog radničkog pesništva, po svemu istaknuti članovi i najviših književnih udruženja (UKS itd.) nisu bili udostojeni nijedne ``nacionalne`` književne nagrade, a danas na njih evocira tek poneki znalac i njihov savremenik u obezvređenim amaterskim književnim klubovima, kojima su upravo oni za svog života davali visok književni i ljudski renome. Ali, zar se može i ``ubiti`` i sakriti ono što je istinski neprolazno? Između ostalog, i veliki pesnik boemskih soneta, ``srpski Hemingvej sa lulom``, Dragan Žigić - svoju prvu napisanu pesmu je imao čast pročitati tada tek svežem našem nobelovcu Ivi Andriću, za kafanskim stolom u ``Moskvi``, koji mu je preporučio da je obavezno pošalje u ``Književne novine`` - mnogo godina kasnije, u posvetnoj pesmi nepravedno osuđenom i pogubljenom crnačkom pesniku iz Južne Afrike, poručio je: ...Ubiti pesnika, sasvim mirno možete ubiti pesnika./ Ali, šta ćete sa pesmom?/ Pesnika predate zemlji, pesmu vremenu... Zaista, šta i na tom važnom planu srpskog duhovnog bića ostavljamo u amanet budućim generacijaма? Još nismo razvezali ni one od pre jednog i više vekova, a stalno zavezujemo nove i nove ``čvorove nepravde i taštine``! Možda je krajnje vreme, da i Srbija, pored ozvaničenih, osnuje ``akademije`` i priznanja za – nepriznate! Ili bar da zna – ko to, kako i zašto deli zvanična priznanja!
U Beogradu: januara 2019.
Član Srpske duhovne akademije, pisac MIŠA LAZAR, Beograd.
Iz Časopisa "Scena Crnjanski" br. 39
 |
| Miša Lazar |
