NADKUCAVANJE
Prvo kucanje u zgradi se začulo odmah posle drugog dnevnika oko 20 časova. U mojoj četvorospratnici je uvek teško odrediti odakle dolazi zvuk. Posumnjao sam na komšiju sa drugog sprata, ali što sam više osluškivao udarce čekića o zid bio sam sve sigurniji da kucanje dolazi sa četvrtog sprata. Posle desetak minuta periodičnog kucanja – jer je komšija ili majstor koji je bio kod njega, pravio pauze, rekoh ženi: – Daj da i ja zakucam jednu sliku. – Pa nemoj sad. Sad će da mi počne serija. – Daj sliku, ženo – bio sam neumoljiv. – Neka čuju da i mi imamo nešto da zakucamo. Moje pretpostavke su se ostvarile. Dok sam ja ukucavao sliku neznani kucač se primirio. Sigurno je pomislio da ja ništa ne ukucavam ništa nego da kucam u zid iz protesta što on kuca. Posle desetak minuta se osmelio i nastavio da kuca. – Ženo, da još jednu sliku. Žena bleda, ali odlučna, dodade mi narednu sliku. Situacija se ponovila. Tišina kod komšije pa novo kucanje. – Ovaj sigurno ne zna s kim ima posla – rekoh ženi. – Grdno će se pokajati što me je izazvao na dvoboj kucanjem. Daj još slika! Vreme je odmicalo, veče se pretvaralo u noć, noć u ponoć a ponoć u gluvo doba. Neznani komšija se odavno povukao iz dvoboja i ućutao, ali on nije znao da me je moja naivna tašta iz Kovačice snabdela ogromnom količinom slika. Negde oko prvih petlova umoran i sav obeleo od kreča ostavih čekić. – Sutra ću da se odmorim a prekosutra da povadim eksere i slike – rekoh ženi. – Ako opet neka šuša pokuša da se nadkucava sa mnom da imam šta da zakucavam.
Oliver Janković
Iz Časopisa „Scena Crnjanski“ br. 39
 |
| Oliver Janković |
Нема коментара:
Постави коментар