 |
| Pixaba.com |
ZAŠTO SAM OSTAVIO MILENU
Kada bi mogao napisati sva slatka osećanja i sve slutnje koje sam taložio u duši od onog dana kada sam poslednji put video Milenu, mislim da bi to bila priča za Nobelovu nagradu. Kako opisati sve što je pola veka ležalo u duši, budilo me u po noći i uzdahe izazivalo. Kako opisati osećanja koja sam krio pola veka od dragih ljudi i od sebe samoga. Kako opisati čežnju i želju koja je stalno bila budna, koja mi nije dozvoljavala ni jednog trena da Milena ne bude u mislima. Ulepšavao sam je čežnjom, a želja nikada nije izgubila mladalačku snagu ni sjaj u očima koji se vidi samo kod zaljubljenih. Pola veka sam bio zaljubljen u Milenu. Svi ste vi dragi prijatelji imali prvu ljubav, a meni je Milena bila prva, jedina i večna ljubav.
Misleći na nju pisao sam pesme, misleći na nju odlazio sam u snove i dozivao je da dođe u njih čedna i mila, budio se opijen lepotom njenih očiju i šaputao joj sve reči koje joj nikada nisam kazao, dok smo bili u nekakvom dodiru. Želje su je dozivale i ulepšavale i nikad je nisam prestao zvati. Njena lepota ili nejasne slutnje o njenoj lepoti izazivale su nemire i nove pesme su iz duše izlazile. Misleći na Milenu, davno, u mladosti napisao sam priču i nazvao je Leptirica u ćilibaru. Da bi vam dočarao deo osećanja na ljubav koja ne tamni, navešću nekoliko rečenica iz te priče:
Odlazio sam u novi grad i dok sam čekao da putnici zauzmu svoja mesta u autobusu, zamišljeno sam gledao kroz prozor. Pozdravljao sam se sa detinjstvom i sa uspomenama na jedno doba pomešanih osećanja. Malo po strani stajala je devojčica i netremice gledala u mom pravcu. A moje srce, ta mala grudva života, odbrojavalo je sekunde i slalo ih u svemir. U njenom pogledu je bilo tuge, ljutnje i ponosa i nečega nalik na prekor. Preko ramena su joj padale kike boje zrelog žita i uokvirivale male grudi. Stajala je i ćutala, ohola i lepa. Grudi su se dizale i spuštale, ona nije mahala, samo je gledala i ćutala. U tom deliću tišine, u toploj omami kovitlala se sudbina mog budućeg pogleda na čulnost i na sve one tajanstvene odnose što će opredeljivati putanju ljubavi.
Često sam je sanjao i voleo u snovima. Čini mi se da nikada i nikoga na javi nisam voleo kao nju u tim snovima. Ona se ne menja, ne raste i ne stari, što vreme dalje odmiče čežnja je sve veća, a snovi sve nemirniji. Ona je do danas ostala glavna junakinja mojih snova. I dok čitam ili slušam priče u kojima neko sa puno lepih nadahnuća opisuje svoju ljubav, ja vidim moju Milenu. Ona je uvek tu, i njene oči i njen osmeh i sve ono nekazano čemu samo ja mogu davati oblike. Samo ja pre spavanja mogu kazati snovima da je i noćas dozovu. Često sanjam ono jutro i one rane zrake sunca na zlatnoj kosi i vidim nju na onom mestu i znam da će biti tamo i posle mene i posle smrti svih ljudi, isto onako tužna, ohola i lepa. I danas mi bude dušu iz zaspalih dubina njene male oči. Do kraja života uz moje srce kuckaće to drugo, nežno i večito mlado srce. Ona netaknuta lepota uvećavana čežnjom ostaće večno da živi u mom krvotoku. I kada naše duše ne bi bile besmrtne, ona bi ostala sačuvana u mojim snovima kao šarena, praistorijska leptirica zarobljena u providnom ćilibaru. Krijem je u snovima od zavidnih pogleda i ne dam da ova gruba sadašnjost truje njenu prostu lepotu i našu čednu tek započetu ljubav. Znam i sa sigurnošću mogu da tvrdim da će i ona mene pamtiti do kraja života. Lepo se još i zaboravi, samo se tuga i patnja večno pamte. U sećanju tog bića spavaće do kraja razuma nestvarna uspomena na slatku čežnju i na dane kada je bila zaljubljena u dečaka starijeg od nje. Tada i nije znala šta je ljubav, a pakosno je pogledala ka devojčici sa kojom ga je videla da stoji u prikrajku...
Prolazile su godine jedna po jedna, ređale se u čežnji i u snovima i ćutale u duši kao cigle u bunaru, a Milena ih je ulepšavala. Želja za njom je živela svoju javu i snove i nadala se i nadala. I tako pola veka. Ponekad bi čuo za Milenu, u glavnom znao sam sve ključne detalje njenog života. Znao sam da je živela u gradu naše mladosti i šta je studirala, kada je diplomirala i kada se udala.
Ni to saznanje nije mi mračilo nadu ni suzbijalo želje. Posle njene udaje nisam maštao o zajedničkom životu već o čednoj ljubavi, o pravu da je volim, o želji da njoj dozvolim da me voli. Ona je bila i ostala mera i poređenje sa svakom ženom i sa svim osećanjima. Oženio sam se nekoliko meseci posle saznanja da se Milena udala. Oženio sam se čini mi se iz ljubavi, bila je to druga, zrela, racionalna ljubav, a Milena je bila sa nama i za ručkom i u postelji i u šetnji i na moru. I tako pola veka, ona moja devojčica setno nasmejana sa kikama boje zrelog žita, bila je u mojoj tihoj javi i u burnim snovima.
Kao što smo se naglo rastali tako smo se sreli bez najave i pripreme. Odmah sam je prepoznao, jer je iz nje izbijala ona dragost koju sam ostavio pod onom drvetom, pod zracima sunca koje je isticalu svu čednu lepotu mladog lica. I sve je bilo na novom početku, bili smo udovica i udovac, a duše nam behu još mlade i željne jedna druge. Nesreća nas je spojila. Stigla je Milena u moj grad u izbegličkoj koloni i skoro pet godina je živela u mojoj blizini a da se nismo sreli. I onda slučaj je učinio svoje.
Izostala je samo čar udvaranja, prosto nastavili smo tamo gde su nas zbivanja razdvojila. Živela je u jednosobnom stanu koji je dobila od komesarijata za raseljena lica. Počela je dolaziti kod mene, a ja sam odlazio jednom ili dva puta nedljno kod nje. Odlazio sam predveče i ostajao do jutarnje kafe.
Ne mogu reći da nije bilo želje, ali nije to ona neracionalna strast kada se ni našta ne misli niti za drugog mari. Bilo je ovo naše nekako više službeno, više kao nekakva potreba. Spajalo nas je poverenje, priče iz detinjstva i stapali smo se u nekakvu simbiozu u kojoj smo jedno drugom bili od koristi. Iskustva i godine smirila su i obuzdala zahteve tela i nerazumnost duša. Racionalno smo gledali na sve, pa i na ovu našu novu, da kažem vezu. Meni je prijalo njeno društvo, njena čorbica i pita od zelja, a ona je napominjala da bi prešla kod mene da živi kako bi u njen stančić mogli da se vrate ćerka i zet. Nije mi to smetalo, ona bi i na mom šporetu pripremala jela koja volim. Ni mojoj deci nije smetala Milena. Njenom pojavom oni su se rasteretili, nisu morali da se staraju o mom ručku. Znali su da ima ko o meni da brine i da pozove lekara ako mi zatreba.
Počela je sve češće da dolazi kod mene. Prve godine nije ostajala da prenoći, sa prvim sumrakom vraćala se u svoj topli kutak. Namerno kažem topli jer je njen stančić imao centralno grejanje, a moj nije. Zimske dane i poneku noć provodio sam kod Milene. I šta mi je smetalo. Milena je pre svakog mog izlaska posle provedene noći dugo gledala kroz špijunku. Nije želela da komšije vide da u zoru izlazi neko iz njenog stana. Nisam ni jednog trena pomislio da se ona stidi mene, već prosto rečeno htela je sprečiti da se o njoj pronese priča da joj dolaze muškarci. Govorio sam da je to jalov posao, sve se zna u našem mestu, čak ako nešto nije jasno definisano dobiće dimenzije u negativnom smislu koje nam ne pripadaju. Milena je ostala dosledna. Gledala je kroz špijunku, osluškivala i onda naglo otvarala vrata i uz kratku komanda: Ajde sad i tiho. Izlazio sam kao lopov i žurno išao na prstima do izlaznih vrata. Sve ređe sam odlazio u njen stan, da li zbog tog iskradanja ili je nešto drugo bilo po sredi ni sada ne znam. Potom su se proredili i njeni dolasci kod mene. I sve se tiho ugasilo, kao cvrčak u travi. Pevao i pevao i jedno veče zaćutao i kao da ga nije bilo...
Jovan N. Bundalo, Beograd
pohvala na Majskim susretima 2019
 |
| Dodela pohvale Jovanu N. Bundalu |
Нема коментара:
Постави коментар