 |
| pixabay.com |
ČEKAM DA SE UDRVENIM
Nije da ne volim društvo, ili da sam ne daj Bože postao neki osobenjak, ali u poslednje vreme nešto mi se baš i ne ide među ljude. Uglavnom viđam neku mlađariju koja priča meni nepoznatim rečima, pa niti oni mene razumeju, a ja njih još manje. Eto onomad šetajući parkom, sednem na praznu klupu da odmorim moje stare kosti. Prolaze mladi, a bogami i neki koji se nebi mogli tako nazvati. I jedni i drugi galame, nadvikuju se, pljuju na sve strane, a najviše tamo gde vide starije ljude. Verovatno ne želeći da isprljaju kante uglavnom pored njih bacaju masne papire, ispijene prazne boce i limenke. Mnogi od njih svaki čas iz džepova vade neke male plastične flašice, za koje ne znam šta su, a koje često prinose nosu ili ka mestu na rukama, odakle meni prilikom lekarske kontrole, u laboratoriji vade krv. Nakon što isprazne ono što je u njima trude se da ih se što pre otarase. Ostavljaju ih na travi, ispod klupa, a ponekad se i takmiče ko će sa njima pogoditi a ko promašiti nekog od prolaznika. Sedeći na klupi sagnem se da podignem i pogledam jednu od tih flašica. Vidim malo je za satljik, ne može u njega stati ni gutljaj mučenice. Što više gledam sve mi je manje jasno šta bi to moglo biti? U tom trenutku nogama na klupu stade i na naslon sede deran od nekih dvadesetak godina.
U prvom trenutku bi mi ga žao, mlad a već ostao bez kose. Tek kada sam bolje pogledao vidim, nije on oćelavio, nego mu kosa obrijana a glava premazana nekom pomadom da se bolje sjaji. Pruži ruke da na ušima namesti neke čepiće sa žicama, a ruke mu se šarene. Ponovo mi bi žao momka. Mora da se dečko opekao. Opet se zamislim, da se oprljio ruke bi mu bile zamotane, a ovako mu se šare i ožiljci prostiru sve do ramena. Zabrinutim glasom prozborih; „Izvini što te pitam, ali da li ti je ruke povredila neka mašina ili ti je preko njih prešao traktor“? Pogleda me, a ispod obrva zasvetleše neki metalni ekserčići, i taman kada je hteo da mi nešto kaže pored njega klupu zakorači još jedna osoba za koju na prvi pogled nisam mogao da utvrdim da li je muško ili žensko. Bez pardona me odgurnu do samog kraja klupe tako da umalo nisam pao na ivičnjak od betonske staze. Kada se ta osoba okrenula, vidim gola leđa a na njima nacrtana neka tičurina raširenih krila, kao jastreb kada se sa visine stušti na male piliće. Zagrli onog derana i počne jezikom da ga liže. Da bi skrenuo pažnju da sam i ja prisutan na toj klupi, nakašljem se, i učtivo kažem: „Dobar dan“. Osoba za koju nisam mogao proceniti da li je muško ili žensko, ne okrećući se prema meni, najglasnije što može, odbrusi; „Mrš“.
Između sebe počeše priču spominjući, džoing, futra, tetra, alkos... i još mnogo za mene nerazumljivih reči. Lupam glavu, ali nikako ne mogu da se setim šta znače te reči. Na kraju odustanem od pokušaja da razumem šta njih dvoje pričaju. U sebi pomislih, ko mi je kriv što sam ostario i zaboravio šta sam nekada učio u školi. Moja izlapela pamet nikako da se seti da tu smetam i da je vreme da krenem dalje. Kada su to videli, onaj deran i ona druga osoba, za koju još uvek neznam da li je muško ili žensko, govoreći uglas pokazaše koliko imaju snažne glasne žice; „Šta si se učaurio na toj klupi“? Ispružiše ruke u pravcu groblja i rekoše; „U onom smeru je pravac kojim treba da ideš“. Pogledam šta mi to pokazuju i uljudno kažem; „Šta ću tamo? Danas nije ni subota a nisu ni Zadušnice“. Ovi dvoje razrogačiše oči kao da su videli nekog duha, pa celim parkom odjeknuše njihove reči; „“Ti si beskorisni penzos koji valja našu lovu. Šta čekaš, udrveni se već jednom da ne smetaš mladom, vrednom i poštenom narodu“.
Postiđen ustanem sa klupe i svojim umornim staračkim korakom krenem u suprotnom pravcu od onoga koji su mi ovi mladi ljudi pokazali. Tamo mi se nalazi kuća.
Sada, sedeći između četiri zida, gledam kroz prozor i razmišljam. Da li su oni u pravu? Da li sam radeći, gradeći, stvarajući... stvarno doprineo tome da se novi ljudi osećaju oštećenim? Ako je tako i treba da su kivni na mene. Zato mi se više i ne ide među te nove i savremene naraštaje. Gre'ota je da zauzmem njihova mesta u kafićima, trotoarima, na klupama u parku, da oni u radno vreme nemaju gde da se smeste. Nije lepo ni da nešto kažem i na taj način pokvarim njihov tako fini i prijatan govor. Zato na miru brojim dane, i čekam da se udrvenim.
Slobodan Cvitković, Šid
prva nagrada za kratku priču na Majskim susretima 2019. godine
 |
| Dodela prve nagrade Slobodanu Cvitkoviću iz Šida |
Нема коментара:
Постави коментар