Majski susreti 2019: pohvala za priču Poljak Ševrduda, Gradimir Obradović, Jagodina

Pixabay.com

POLJAK ŠEVRDUDA

- Ću! ću! Ćuk! Ćukavac!  zapeva jedno dete skriveno iza žbuna.

- Ću! ću! Ćuk! Ćukavac!  odgovara drugo dete sa  suprotne strane.

     Zadirkivala su ga dva nestaška skrita iza zelenih žbunova na suprotnim stranama od Ševrdude, poljaka – čuvara seoskih imanja od kradljivaca i divljih štetočina, dok je kalemio divlju krušku na seoskoj ledini.

- A! Uhvatiću te ja! Bolje da si došao da te naučim da kalemiš, pokušavajući da sluhom odredi gde se krije ta „ptica rugalica“. I taman bi došao na korak do te „ptičice“, oglasi se „ćukavac“ na suprotnoj strani. 

- Kako brzo prelete iza mojih leđa!? 

       Tada se igra završavala, pojavljivao se jedan pa drugi dečak i pridružili času kalemljenja.

       Ševrduda je živeo sam u čatmari koja je imala samo jednu sobu, jedna vrta i jedan prozor, u kojoj je na sredini bilo ognjište nad kojim je visio bakrač sa vodom , jedan krevet, jedan stočić i stolica, u uglu sobe male jasle, slama kao prostirka za privezane dve koze. Magarac je bio privezan ispod trema  kuće, ali u opasne zimske dane i on se pridruživao kozama uz jasle. Neograđeno, zapušteno dvorište  je bilo jedino takvo u selu. Da nije bilo privezanih koza da pasu po dvorištu, zmije bi se uselile u kuću, govorile su komšije. Ševrdudu pamptim  i po istom suknenom odelu i šubari koje je nosio i leti i zimi.

       Iako su ga deca zadirkivala, Ševrduda je voleo decu i deca su volela njega.  Bilo je dana kada je Ševrduda dozvoljavao deci da jašu njegovog magarca jedan krug pod uslovom da donesu lonac zobi, što je deci predstavljalo posebno zadovoljstvo.

       Ševrduda je rano ostao bez oca. Otac se nije vratio iz Prvog svetskog rata. Majka je brzo potom umrla, on još nije napunio ni petnaest godina.  Ranije sa majkom, sada postade sam seoski nadničar. Školu nije pohađao, za svaku pomoć on je trostruko odrađivao. Bio je nadničar dok je imao snage. 

       Sakupili su seljaci novac da ga pomognu da se oženi i zasnuje porodicu, ali on je odbijao svaku milostinju. Nekoliko puta seljaci  su stavljali  kesu sa novcem na putu gde je najčešće prolazio, on je uvek kesu zaobilazio. Videći da nema sreće, reše da kesu sa novcem postave na brvno, verujući da kada prelazi brvno mora da gleda ispred sebe i tako nađe novac. Ševrduda dođe do brvna, stade, pa pomisli: „Kako li preko brvna prelaze slepi!“ Zažmuri i pređe na drugu stranu reke ne videći kesu sa novcem. „Eh, šta ti je sreća? zavapiše dva seljaka koja su namestila i pratila ceo događaj.

     Onda seljaci odluče da ga postave za poljaka. Zato on u seoskom ataru poznaje svaku njivu, divlju voćku koju treba kalemiti, po šumi sakuplja suve grane, tovari magarca i dene grane pored kuće. U jeku berbe za svoj trud dobija od seljaka deo letine kojom puni svoju sobicu i sa kozama, magarcem i vernim psom dočekuje zimu.

       Jedne zime našli su ga ugušenog od dima u svojoj sobici.

      Tamo gde je bila njegova čatmara danas se nalazi velelepna vila. I grob mu se ne zna. Na groblju krstača je odavno istrulela, a generacije seljana koji su ga poznavali skoro su svi nestali. Ostale su samo kalemnjene kruške po polju kao „Ševrdudine kruške“ i tako čuvaju njegovo ime od zaborava.

Gradimir Obradović, Jagodina

pohvala na Majskim susretima 2019