SLIKE NA MOBILNOM TELEFONU
Ulazim polako u dvorište svoga stana. Ne prepoznajem svoje
korake. Lagano mi crna mačka prelazi preko praga. Zove me rođak iz inostranstva.
Razgovaram trenutno, pomalo u žurbi. Odgovaram – kasnije! Osećam zamor svoga tela
dok u džepu vadim šumeću tabletu. Iznad glave, košmar plavetnog neba i po koja nenapisana
reč urezana u sliku grada. Osećam zimu bez snega, i melanholiju jutra. Ptice se
bude iz svoje krošnje usnulih ptića i radosnih strofa.
Otvaram zastore svoje sobe. Plavetno nebo razmišlja o meni drugačije. Telefon
krcat porukama. Ne odgovaram, nikome. Tišina kao rukom pokreće mehanizam slova.
Beo papir uvučen u ,,Olimpija” mašinu. Kupljena za vreme sre-ćnijeg društva i blagostanja.
Novinarska škola u to zlatno doba tražila je otkucan tekst. Sestra je uveliko pisala
za list ,,Dugu” i radila intervju sa poznatim knji-ževnicama. Majka nas je stalno
grdila: ova kuća je postala redakcija!
Manite se, deco, novinarstava, budite lekari, pravnici, naučnici. Ćutao sam
i spremao se za dramsku sekciju. Imao sam na redu Šekspirov komad i neki monolog
od mladog reditelja iz Novog Sada. Mene je lično gluma zanimala i strani jezici.
Želeo sam da proputujem ceo svet. A svet je bio mali kao zrno sitnog peska što se
smežuri na suncu. I sada sam se, raspilavio... Sećam se svojih najlepših dana iz
detinstva. Puštao sam i zmajeve sa jednog brda. Vikao na sav glas, da me svi čuju.
Pravio se važan i odmeren. Nisam nikad bio prepotentan, ali sam imao uvek svoj stil,
prepoznavanja. Te urezane slike u glavi, spoznaju svoju maštu i umetničku dušu.
Duša je krhka, lomljiva, puna svile i pliša u koje umotavan svoje krpice sna. Vratite
mi moje šarene krpice, kaže Vasko Popa, moj omiljeni pesnik. Grad je postao megalomanski.
Širi se na dve reke. U njega dolaze neki nepoznati ljudi, koji žele taj ča-roban
svet. Pomalo sam naivan i neiskusan. Maštu gradim za svoj novi roman. Obale se šire
niz reku, udaljavaju ka pristaništu keja. Beli labudovi na Zemunskom keju pevaju
najlepšu pesmu vetru. A vetar nečujan glas nosi čarobne slike iz ovog urbanog grada
koji živi 24 časa, dan i noć. Odlazim, već mi je vreme da nešto pametno odradim.
Ostalo će majka pospremiti po stanu. Isključio sam bojler za mog kućnog ljubimca.
Dok u daljini nebo se zarumenelo od pozdrava sa slikama na mobilnom telefonu.
Srećko Aleksić
Iz 37 broja Časopisa „Scena
Crnjanski“
Нема коментара:
Постави коментар