субота, 07. јул 2018.

Marija Stojiljković Marstoj, U ordinaciji broj dva, priča iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“



ODLOMAK IZ TRILOGIJE
BILA JE NOĆ

OKUPLJANJE
prva knjiga

U ORDINACIJI BROJ DVA
prvo poglavlje



Doktore, bila je opet onakva noć. Ne ide mi se na posao. Daće mi otkaz. Ali hladno je. Struji vazduh u meni. Približava mi se nesreća.
U ordinaciji broj dva, lebdele su neizgovorene misli jedne sredovečne žene, psihički obolele od bipolarnog poremećaja. Prostorija je bila sivobele boje, kockastog oblika, sa dve stare drvene stolice, stavljene do zida, nedaleko od zelene difenbahije skromnoga rasta.
Prozori su se u njoj retko otvarali. Ispred njih, u obliku violinskog ključa, zatvorski preteće i teške šipke od kovanoga gvožđa, branile su prizemlje privatne psihijatrijske klinike dr Vojin Živanović. Kroz prozor se video i parkić išaran jesenjim lišćem. Zima je pretila da će ranije stići u Beograd. Duvala je košava.
Blizu pomenutih stolica nalazio se i radni sto vešto umrljan pokretima, izgleda i dalje, neiskusne čistačice. Na njemu su bile žurno pobacane stvari: papiri, olovke, doručak, cigarete.
Doktor je pogledao ženu koja je ušla nepozvana. Bila mu je poznata. Ime... Mirjana. Prezime... hm… Žena je bila srednjih godina, tamnih očiju, ispijenog lica, duge plave iskrzane kose. Izgledala je zapušteno, iako je bila u poslovnoj uniformi, sivom sakou i suknji. Bila je prosečne visine, ali vitka. Tupo ga je posmatrala, pogledom koji kao da je prolazio u neko drugo vreme i prostor.
Stvarno su bezobrazni. Svako ima živce, pa i ja, pomislio je dr Zoran Marjanović, neuropsihijatar, jedan od boljih na klinici i to ne samo u profesionalnom smislu. Za mnogo medicinskih sestara, on je bio veoma poželjan muškarac, visok, crn, markantan.
Još nisam počeo da radim, rekao je doktor.
Mirjana se dodirnula za bradu drhtavim prstima i usmerila pogled iza njega ka uglu plafona sa crnom mrljom prekrečavanom više puta. Potom se začuo snažan uzdah, skoro kao krik, pre nego joj se pogled vratio na zbunjenog lekara.
Neću ni ja da radim. Nesposobna sam. Hoću na groblje. Otvorite mi bolovanje.
Mirjana, sačekajte red. Nemate samo vi problem. Čujete li ih, već se bune.
I stvarno su se bunili drugi pacijenti koji su čekali ispred ordinacije broj dva. Bilo je tu raznih lica, nestrpljivih, sumnjičavih, sanjivih, pričljivih, jednom rečju, svakakvih slučajeva sa izmenjenim pogledom.
U čekaonici, neki su sedeli, a neki su stajali ili se poput vrteške vrteli u krug.
Ispred klinike, na vetru, pojedinci su pušili, drhte-ći zbog jutarnje svežine koja im se uvlačila u iznošene kapute, u tanke lepršave jaknice ili iscepane patike.
Tranzicija je uzela danak. Anksiozna, depresivna, bi-polarna, paranoična, šizofrena Srbija čekala je uporno ispred ordinacije broj dva. Da je ovo bilo posebno jutro, videlo se po broju predatih knjižica.
Kako sam volela njegove grudi!
O Bože, izađite.
Vi to niste doživeli. Vi ne znate kako nesreća boli.
U redu, daću vam novi lek i otvoriti bolovanje. Evo, uzmite potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad. Dajte to sestrama.
One su prznice. Viču bez potrebe.
U poslednje vreme zbog ovakvih pacijenata dr Marjanović je lako gubio živce, što se vrhunskom struč-njaku kao što je bio on, nije smelo dešavati. Posmatrao je pažljivo Mirjanu kako otvara vrata u nameri da izađe iz njegove ordinacije.
Ali, pažljivo posmatranje ništa mu nije reklo o uzroku njene depresije. Nije mogao da joj čita misli. A da ih je čitao, čuo bi: Doktore, htela sam samo da me saslušate. Kako od prošlosti da pobegnem? Nije Darko na groblju. Vreme ne leči ništa. Ne mogu se nositi sa nesrećom. Bože, zašto sam ja živa, a on ne? Ubiću se. Skočiću sa Brankovog mosta. Sada ću stvarno to da uradim… Nosićeš me na duši Marjanoviću, ako dušu uopšte imaš. Nisi ti nikad voleo. Ubeđena sam u to.
I dok se Mirjani svašta vrzmalo po glavi, na ulazu u ordinaciju broj dva, pojavila se mlada sestra Milica Paunović držeći u ruci šolju tek skuvane crne kafe.
Baš vam se divim, kako ste strpljivi sa njima. – zavodljivim glasom obratila se doktoru. Baš lepa žena, pomislio je Marjanović, smešeći se.
Milica je spustila kafu na sto, nagnula se malo ka doktoru i značajno ga pogledala. Ah, to se ne sme, mislio je on, ne trebaju mi problemi na poslu.
Hvala na kafi. Vrlo ste ljubazni, Milice...
Dok je ona izlazila bokovi su se njihali poput klasja na vetru, a njene bujne grudi i plava kosa pratili su taj ritam. Marjanović je bio hipnotisan tom lepotom.
Ali, sestra nije stigla ni da otvori vrata, kada je u ordinaciju broj dva, nepozvana ušla neka niska crna žena. Bila je mnogo uznemirena. Vikala je, gestikulirala rukama, a onda kada je ugledala doktora, uhvatila se za glavu.

Marija Stojiljković Marstoj
Iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“