 |
| Mirjana Novokmet |
VELIKE REČI
Vratite mi velike reči
Jedini oslonac u mračnom vremenu
Reči kojih sam se odrekla
Koje sam poklanjala, rasipala i gubila
Prevarena od preprodavaca
Lažnog nakita, jeftinih mirisa i čipke
Izigrana, ismejana i odgurnuta
U sobu sa ogledalima i razbijenim oknima
Kojom haraju olujni vetrovi
Kovitlajući srču i zgužvanu hartiju
Ispisanu stihovima
Kojima dozivala sam ga
U sobi sa ogledalima
Iz svakog me gleda po jedno lice
Odnekud mi poznato
U očima im čitam
Nadu da ću pronaći velike reči
Koje mogu promeniti život
Zaustaviti smrt i zaborav
Reči odletele na krilima čežnje
Kada sam svoga ćutanja kavez otvorila
Vratite mi reči kojima sam ga dozivala
Vrisak nevinih usana
Plač nerođenog deteta
Želju neljubljenog tela
Pre nego što brod me zauvek ne razdvoji
Od obale na kojoj su se ukrstili naši
Tragovi u pesku
Pružam ruke sa brodske palube
Da dohvatim obalu koja se udaljava
Daha isprekidanog od trčanja
Da u poslednjem trenutku uskočim
Na brod koji već kreće
Još dugo ću gledati obalu
A kada nestane
Pretvarajući se u ravnu crtu
Setiću se gde sam sakrila velike reči
Od same sebe
I ako treba skočiću u more
Da doplivam do kopna, da ih pronađem.
Mirjana Novokmet
Iz knjige Želja
za dodirom
Нема коментара:
Постави коментар