субота, 28. април 2018.

Marija Stojiljković Marstoj, Slavujev zov


Slavujev zov

Ptice sa žice odleteše davno,
slavujev zov
zàtišini se samo.
Čitava dolina uzbudi se u nemiru,
a misli moje izgubiše se u svemiru.
Dugo te zovem, slavna ptico,
da se vratiš na našu žicu.
Da mi otpevaš tiho, i sve tiše, i tiše,
da se boli sklone, da se želje stope.
Jer ovde više nema radosti.
Ovde se ubiše naše mladosti.
U srpskom dolu reke presušiše.
Niti toka Dunava, niti obale Save.
Niti Beograda, niti stare mu slave.
Ptice sa žice odleteše davno,
ne sećam se kad.
Možda su ih ratne godine isterale.
Možda su ih ljudi usput porobili.
Možda se sloboda lako ne osvaja,
ali i ne podnosi.
Možda se, možda, i samo možda,
reči moje stružu ipak zaboravom.
Slavujev zov mami uzdah ponovo.
Grana se primirila, ne skakuću ptice po njoj.
Tišina se stvorila, i ja sa njom utihnula,
u pesnički zaborav ujedrila.
A gde je završetak, daljine umetak?
Gde su misli krenule, u krošnji zatajile?
Pa se dugo, dugo krošnje gledaju.
Pa se dugo, dugo nade uzvikuju.
Kako da se pesma završi kada kraja nema,
kada taj slavuj u nekome uporno drema?
Pa da mu poručim:
– Žica tvoja čeka te amo.
Dođi, dođi meni ti samo.
Moja diko, moja pomamo,
probudi me slavujski slavno!


Marija Stojiljković Marstoj


Marija Stojiljković Marstoj