Milošu Crnjanskom u čast: TI, NA RUMENOJ PRUZI NEBA, Milica Tasić

NAPOMENA: 

Autorova ideja je bila da pesma bude spoj misli Crnjanskog iz različitih romana. Cilj je da tako objedinjene lepe misli i književno vredni detalji, sem što će biti vidljivi i na jednom mestu, pruže zadovoljstvo čitanja i da se oseti nova, drukčija formom, ali suštinom svojom ista emocija. Ovako sjedinjene reči Crnjanskog (iz „Seoba“, „Druge knjige Seoba“, „Dnevnika o Čarnojeviću“, nešto iz „Lirike Itake“ i pesme „Sumatre“) donose novi utisak i doživljaj, a pošto je Crnjanski sav liričan nije bilo teško napisati pesmu inspirisanu književnim detaljima iz njegovih romana. Dve su stvari koje su pod navodnicima, jedno Disovo, drugo Borhesovo. Autorova uloga je skromna uloga montažera, a njegove intervencije u preoblikovanju ne menjaju smisao. Pesma je izraz autorovog poštovanja prema velikanu, njegov duboki naklon Njemu i njegovom stvaralaštvu i pisana je s velikom ljubavlju, u nadi da će se sačuvati i zauvek upamtiti neki detalji, toliko specifični za Miloša Crnjanskog. Dakle, kopiranje reči nije cilj sam po sebi, već je cilj da sakupljene, kao u kakvoj antologiji, dišu zajedno. Tako vidljive i sjedinjene u pesmi ostaće  kao zapis u čast velikom našem književniku. 

Milica Tasić

Milica Tasić

TI, NA RUMENOJ PRUZI NEBA 
(Milošu Crnjanskom)

[Knjige u biblioteci nemaju slova. 
Kad ih otvorim, naviru.
Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre."
Pripovedaću da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.]
Horhe Luis Borhes


Hodaš, zanesen, iznad života, 
na rumenim prugama neba, 
dok crvena se pruga
na ruci tvojoj pita:
Gde je život?

A ti se smešiš,
i u osmejku tom
strasni je osmeh njen,
i u njemu, zvezda, 
i u njemu ljubičast oblak jedan
i tri njena zumbula

Otvara se biljka, crvena,
na Sumatri,
dok usta njena 
boje pupoljaka
ljube daljinu, 
i u njoj, tebe

Usta jedna, njena, 
izvijena, rumena,
sa osmehom, 
k’o da jede trešnju,
i oči, oči njene, 
crna sitna oka dva,
k’o rupice na fruli

I zanesen, izvan života,
izvan svakog zla,
smešiš se na daljine,
i gledaš plavu toplu
fatamorganu

I tresu se zvezde,
i begaju zvezde
dok upijaš u dušu svoju
plave drhtave žile neba
da te doma vrate

Jesen, i život bez smisla
Samo jesen 
i magla krvi, mladosti i neba,
postoje
Sve drugo je samo varka

Oslobođen i odrođen od svega,
od svih veza i zakona,
držiš u rukama
vez pun šara tvoje krvi

Za rumene čase i prigušene krike
pevaš malo nove pesme,
da ti duša znači 
jedan stepen više nebu

A dolazi stvarnost,
i ispred, i iza sna,
i s njom cvetovi bagremova,
i bela mirisna kiša,
i vez od nebesnog behara

Spustila se plava zavesa
na praznu zemlju
Ima seoba
Smrti nema

Al' ti si rođen za nešto čisto,
za nešto svetlo, 
vanredno,
neprolazno,
a nisi više znao
šta je dobro,
a šta zlo


Jesen je, i život bez smisla
Smešiš se i ćutiš
dok prošlost nosiš u suzi
I čemu onda pričati ono što je prošlo,
kad sve je slučaj komedijant,
i sve su mađije u ljudskom životu

Pada zvezda,
i beži svetla mesečina,
sa sveta ona, 
s trepavicama boje pepela,
odlazi...

A ti gledaš padanje zvezde,
i ’mesto svoje blage mesečine
divlji i drski crni, 
noćni leptirovi
sklapaju krila

I "ona iščezava 
obasjana belom svetlošću",
tvoja jedina,
dok "čitave bogovetne noći
samoća prebira brojanicu
od rasutih zvezda"

Zvone sitno zvona,
pala je brojanica ćilibara

Sediš na rumenoj pruzi neba
i rukom blago miluješ
ljubičaste gore
i oko tvoje beskrajni,
beskrajan plavi krug
U njemu zvezda
I, u njemu zvezda
A ti se smešiš,
i ćutiš,
ostavljajući za sobom
boje Sumatre.