Milica Tasić, Ružno oko lepotu ne vidi - iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Milica Tasić

RUŽNO OKO LEPOTU NE VIDI

Postoji na ovom svetu pesnik. Pesnik iz čije duše pahulji toliko lepote, toliko da je mi čitajući stalno hvatamo, ona je uvek daljina. Ta i takva lepota što je dalji-na je tu, iskrsava, uvek dovoljno blizu, ali nikad dovoljno ovozemaljska da bismo je rečima mogli opisati. Pokuša-vamo svaku nit što izmiče da dotaknemo srcem, jer takve pesničke niti nisu opipljive, opiru se svakom pokušaju materijalizacije, nemoguće ih je obuhvatiti kritičkom reči. Takva se pamučasta osećanja jedne pesničke duše zatajena u slovu mogu dotaći samo – dušom, i celim punim srcem.

Lepota lepotu prepoznaje, slično se sličnome raduje. Zlo nema oko za lepotu. Ružno oko je ne vidi, jer je i samo praznina i bezdan u koji tone sve što teži da se vine u međuprostore ovoga i onoga sveta – u predeo koji je tišina između kapaka neba i ljudskih snova.

Putuje tako uvek mlada lepota iz onoga u naš svet i ponovo iz našega sveta u rešetkastu jednu tišinu koja propušta sitno, od nesavršenog stvarajući savršeno, gde se odmara posle dugog lutanja među ljudskim prilikama, kao dragi kamen na dnu dubokog plavog mora. Ona se povremeno vrati svome zavičaju. Vraća se svome izvoru – tišini, koja je najlepši predeo među predelima.

Iz prirode neba i snova, iz prostora zavičaja, u ljudsku dušu dahom pesničke imaginacije slete stihovi obgrljeni toplim zracima srca i za srce, i lepota se ovaploti u njoj, da bi se pesmom, tek iznedrenom, prenosila svetom. A potom, takva brašnasta bela lepota u svom predelu odmara se od svih ovozemljskih zala, pakosnih mrkih pogleda i rugobe. Ona spava u tišini i sanja svoj novi oblik i ljudsku dušu u kojoj će biti dočekana kao prijatelj koji se dugo čeka.

I ona se vrati, ona se uvek vrati kod pesnika onda kad joj dođe, i kad ona to hoće. Mašta tada postane brzim vetrom koji mladu lepotu raznosi po njegovoj duši i ne pita se ona koji je čas i koje je vreme naše, jer zna da vreme ljudsko nije merilo njenog unutrašnjeg vremena. Ona zna, tako lepo zna – za samo jedan sneni trenutak kada će iznova početi da stasava u nečijoj duši i raste, raste u njoj, dok se ne rodi opet, detinje, nevinošću prvog plača.

Milica Tasić

iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Milica Tasić