Bratislav Todorović, Malo podsećanje o prolaznosti - iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Bratislav Todorović

MALO PODSEĆANJE O PROLAZNOSTI 

„Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan“… reči su Milana Mladenovića iz kultnog EKV-a, a mi smo to obilato sprovodili u praksu. Bio je to naš ritam života, mladosti, drskosti, potrebe za nekim novim dokazivanjem. Udisali bih smo vazduh večeri u svoja pluća, koji je otvarao nove izazove verujućeg optimizma. Želja i energija, stvarali su sinergiju naše mladosti sa trenutnim potrebama. Potreba za dobrim provodom bio je uslov nad uslovima, a Leskovac tog vremena pružao je to, mada toga nismo tada bili svesni. Uvek nam je nešto hvalilo, valjda ono više od igre. Upijali smo miris grada koji nas je kasnije nosio gde god bih smo odlazili, noseći uspomene u našim glavama, kao trajni gnetski kod.

Krenuli bih smo u noćni izlazak u grad ili čaršiju kako smo nazivali centar grada, a da nismo znali ni gde ćemo otići, proći, svratiti, a gde zaglaviti. Ovo je priča – hronika o leskovačkim kafićima, diskotekama iz moje i ne samo moje mladosti. Imajući dug staž na leskovačkoj štrafti, do mog odlaska sa nje u tridesetpetoj godini života, govori da sam se svega i svašta nagledao i naslušao. Zato ću se osvrnuti na ranu mladost od života u SFRJ pa do raspada zemlje i nekoliko godina nakon. Nismo bili svesni da smo tada imali i mogli, a kukali za još, jer nam je uvek nešto hvalilo, neki dinar više, malo sreće, hrabrosti, požrtvovanja, A kako je bilo?

Pošli bih smo preko mosta na Veternici do kafe „Skver“, pelcovali ga, a onda banuli u „Pikolo“, da nas vide da smo stigli. Supštali se strmom ulicom pored Vatrogasnog doma do kafića „Ket“ i „Ljubičanstvenog“, da se pronađe društvo što je pristizalo iz drugih delova grada. Onda onako čoporativno do „La miraža“ i „Stu-dija“, nešto niže. Ko je bio voljan on ode do „Jastrepca“ kafane, gde mi obično nismo zalazili zbog različitih muzičkih ukusa. 

Kada ponoć odsvira na satu, jer mobilni tada nisu postojali da bih se dogovarali, nego što se preko fiksnog telefona dogovorilo to je to, nema vrdanja. Znalo se gde je okupljanje, ispred „Studija“, a onda se kretalo u provod. Kao krdo, masa se kretala ka širokoj čaršiji u rupu, tj. trgovački centar ukopan sa trgom i fontanom na sredini. Kružili bi smo oko fontane pored bašte kafića, da se odpočne sa šacovanjem devojaka u „Kivi-ju“, „Tifani-ju“, iznad kod „Dore“ na pivo sa beogradskom studentarijom. Još po neki kafić u blizini pravio je utočište kao „San Marko“, „Katarza“, ili pozorišni bife Leskovačkog pozorišta za otmenije društvo i prilike. Ko bude uspešan u kibicovanju i uhvati devojku, taj srećnik obično bih se odvajao i odlazili kod „Naneta“; „Šumatovac“ kod sajma, ili „Šervudsku šumu“, na živu svirku. 

Onaj ko je neuspešan, a takvih je na žalost bilo u većini, potragu za curom nastavljaju  u ulici kralja Petra u „Dvojci“, „Amadeusu“ ili „Bonaparti“. Kada uspešni potvrde vezu, lepše polovine izvode na večeru u „Cap Cap“, „Rebeku“ ili negde dalje. Oni pak, koji hoće da leče tugu odu u „Blek“, „Kuću“, „Avliju“, „Pepija“, „Akvarijus“, „Vinus“. 

Bilo je to vreme kad nisi znao gde si pošao, ni gde ćeš da završiš. Duge su to bile noći bez sna. Zorom bih nas ispraćali džukci lutalice, (ovo lutalice mi je nešto poznato), i po koji petao zalutao još uvek u nekom dvorištu. Zorom bi kupili burek ili hleb  kod „Dineta“, „Čarlija“, „Dubočice“ i mnogim drugim pekarama na putu do kuće. Svaki dan ili vikend, menjala bih se lokacija izlaska. Nedeljom smo se nalazili u „Luni“, da rezimiramo sedmicu za nama, a završavali u „Luv“. Oni romantičarski nastrojeni odlazili u „KMK“, a mi na bilijar u „Cara Dušana“. Ako si želeo da raspevaš grlo išlo se u „Pikaso“ na karioke, pevanje uz muziku do ranih jutarnjih sati. Ili možda u komšiluku u bašti radija 016. 

Nisam bio od onih, pa i moje mnogobrojno društvo, koji smo išli u kafane. To smo prepuštali starijima od nas, a i para nismo toliko imali za kafane. Oni su nas posmatrali iz bašta hotela „Beograd“ i „Dubočica“ kao i iz restorana „Kozara“, kao da smo horde varvara. Iskoristiću priliku samo da ih pomenem: „Radan“, „Zlatno bure“, „Kondir“, „Gušter“, „Madera“, „Devet Jugovića“ na Hisaru i mnoge druge koje su izbledele iz mog sećanja. 

Ne znam gde današnji klinci izlaze, ali činjenica je da je broj kafića i kafana desetkovan, računajući i novootvorene. Neka ovo malo svedočanstvo podseti na neko ipak lepo vreme naše mladosti, kada se disalo punim plućima i gledalo u oči, a ne u ekran mobilnog telefona. Kada se držalo za ruke i osvajale klupe po parkovima, kao da nam je poslednje na svetu. Kada se ljubilo u tami drvoreda u Partizanskoj ulici, gde svako drvo je bilo nemi svedok nečijih damara, zaloga sreće za neka arhivirana sećanja. 

Kada su stranci kojim slučajem dolazili u grad Leskovac, na provod, proputovanje ili na nekoliko sajmova godišnje, grad je odisao svetski u mešavini stranih jezika, modnih revija, koncerata. Da ne pominjem „Roštiljijadu“ koja je dovodila u grad puno sveta, dok bih se mi sklanjali na mala i tiha mesta da popijemo koje pivo na miru. Jedno od njih bilo je i studentski restoran „Mladost“ ili klub „Indeks“, zavisno s koje strane dola-zite, ili poslastičarnica  „Vardar“ u blizini. 

Da ne zaboravim diskoteku „Malboro“ jednu od osam u bivšoj Jugoslaviji koju su imali samo sajamski gradovi. Gde se sakupljala muzička elita bivše Juge. Na svirke se dolazilo sa svih strana, registarske tablice su to najbolje govorile. Tu je i čuveno leskovačko izletište „Pašina česma“, sa tamošnjim restoranom. Možda sam neko mesto susreta, kafić, diskoteku ili kafanu, izostavio nenamerno, jer ni moj mozak nije kao iz tog vremena. Moj hroničarski opus je ipak uspeo da sačuva i za trenutak vrati one divne trenutke jedne mladosti, jednog spokoja koji s ove distance izgleda čarobno. Mogu sa sigurnošću reći, bezbrižnih godina naše mladosti. 

Ne zamerite ako sam nekoga izostavio. Nadam se da će neki novi hroničar zapisati sadašnju priču o gradu na Veternici, pa da je uporedi sa ovom skromnom. Mislim da znam odgovor, a Vi?

21.06.2018.

Zemun

Iz 38. broja književnog časopisa "Scena Crnjanski"

Bratislav Todorović