Vasa Radovanović, Oda diktatoru, pesma iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

ODA DIKTATORU

Diktatore, pobedniče,

ispod tebe narod strepi,

ali gromoglasno kliče –

navikao da se čepi.

Diktatore, samo puni.

Kad dizgine stegneš jače

narod neće da se buni,

navikao na jahače.

Neka korbač telo para –

veći harač, veća globa…

Narod voli gospodara,

opčinjen ulogom roba.

Tovari ga. Kad zaboli –

Još više će da te voli.

Vasa Radovanović

Iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

Milivoje Jozić, aforizmi iz 37 broja Časopisa Scena Crnjanski

AFORIZMI

• Strankama koje nisu prošle na izborima, prošao je rok upotrebe.

• Pao na ispitu inteligencije, ali je prošao na izborima.

• Strankama koje nisu prešle prag na izborima, širom su otvorena vrata pobednika.

• Mnogo smo jaki. Ne može nam niko ništa – pomoći.

• Ministar vojske nije služio vojsku. Alergičan je na vojnički pasulj.

• Napredujemo trčećim koracima. Trčimo pred rudu.

• Čovečanstvu preti nestašica vode za piće. Ja se već privikavam na pivo.

• Žene su manje plaćene od muškaraca. Moraće više da rade na šminki.

• Za rast nataliteta, treba raditi od puberteta.

• Tražim ortaka za otvaranje banke. Da mi čuva leđa.

• Imam vredne ruke. Muški radim sve ženske poslove.

• Srednja žalost je minimum našeg maksimuma.

• O maršalu Titu govore loše oni koji ne znaju za bolje.

• Uvek polazimo od sebe, pa gde stignemo.

• Amerikanci su prvi napravili nevidljivi avion, a mi smo ga prvi oborili.

• Amerika ima nevidljive avione, a mi gradske autobuse.

• Svu svoju imovinu stekao je preko stečaja.

• Amerika nas voli bezgranično.

• Bolji je vrabac u ruci, nego plata na privrednoj grani.

• Gde god bacim pogled, padne mi mrak na oči.

Milivoje Jozić

Iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

Miroslav Ćosović Master Music, Protestno pismo, satirična priča iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

PROTESTNO PISMO

Precenjenom sekretaru na klub, pišem ovo prote-stansko pismo iz više razlozi, bar troje.

Pot jedan, iliti prvo, konkurisao sam na ovaj vaš konkursa. Iz momenat sam misleo da je za poso, al’ kad sam video da nije, pomalko sam se razočaro. Al’ najposle primetim da imau neke nagrade, sam’ pretkodno treba da se nešto naškraba. Iz momenat mi na um pade ono što sam naškra-bao za konkursa u gradsko komunalno preduzeće Čistoća. Pročitam ja to i vidim dobar teksta, pa ko velim ima da ih sve uzme iz pamet kada isti pročitaju. Dugo mi je trebalo da smislim koju šifru da turim. A ondak mi sinu, te turih onu iz biro za zapošljavanje. Tu niko neće da provali, čak je ni ja ne prepoznajem dok je ne pročitam sa dokument iz biro.

Pot drugo, iliti drugi razlog. Sve sam lepo upakovao u beli koverat, ne neki drugi da ne pomislite da nije od sud ili od porez, ili koje drugo. Meni ta pisma od državu stižu stalno, ova ostala kako tako. Sve lepo odnesem na pošta i pošiljem na vas. Kad’ oćeš malo klinac, vreme prolazi, a meni nem’ odgovor od vas da li je pismo stiglo ili jok. Iz momenat mi sine da možda pošta nije poslala, pa ko besan ker dođem do šalter za pisma, i pitam onu žensku iza šank, šta se dogodi sa moje pismo? Bio sam fini, jer u poštu ima onaj obezbeđenje sas pištolj, pa ko velim da ga ne iritiram. A ona mi ljubazno reče da je otidnulo na vas. E, kaki je ovaj svet postao!? Bože, Bože! Ni da javnu.

Pot treće, iliti na treći razlog. Pre neki dan dobivnem od vas pisamce, gde me pozivate na svečanost za dodelu na nagrade. Znači ipak je moje pismo stiglo kod vas. Svečano se obučem i dođem u tu vašu velelepnu halu od pozorište. Sednem u ono foteljče i sav uzbuđen očekujem nagradu. Nešto sam misleo, odgovarala bi ona sas sliku zejtin na platnu. Dobre bi novce za to uzeo na buvljak kume. Al’ ni jednu ne dobivnuh. Malo se ne strmeknuh iz ono foteljče, kad vide ko je sekretar. Na um mi ne bi palo da je to žena. Šta ćeš tako je. Zato vas umoljavam precenjeni sekretaru da me uzmete u obzira i da iz temelja pročitate moj škrabiopis. Pa šta ako sam Ciganin!? Pa i mi umemo da pišemo. I mi imamo dušu moja draga gospoja.

U nadi da ćete me uzeti u obzira, ja vas toplo pozdravaljam.

                        Mika Rom iz cigan malu,

                        ul. Levo sokače bb, na tarabu piše Mika.

Miroslav Ćosović Master Music

Iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

Srećko Aleksić, Slike na mobilnom telefonu, priča iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

SLIKE NA MOBILNOM TELEFONU

Ulazim polako u dvorište svoga stana. Ne prepoznajem svoje korake. Lagano mi crna mačka prelazi preko praga. Zove me rođak iz inostranstva. Razgovaram trenutno, pomalo u žurbi. Odgovaram – kasnije! Osećam zamor svoga tela dok u džepu vadim šumeću tabletu. Iznad glave, košmar plavetnog neba i po koja nenapisana reč urezana u sliku grada. Osećam zimu bez snega, i melanholiju jutra. Ptice se bude iz svoje krošnje usnulih ptića i radosnih strofa.

Otvaram zastore svoje sobe. Plavetno nebo razmišlja o meni drugačije. Telefon krcat porukama. Ne odgovaram, nikome. Tišina kao rukom pokreće mehanizam slova. Beo papir uvučen u ,,Olimpija” mašinu. Kupljena za vreme sre-ćnijeg društva i blagostanja. Novinarska škola u to zlatno doba tražila je otkucan tekst. Sestra je uveliko pisala za list ,,Dugu” i radila intervju sa poznatim knji-ževnicama. Majka nas je stalno grdila: ova kuća je postala redakcija!

Manite se, deco, novinarstava, budite lekari, pravnici, naučnici. Ćutao sam i spremao se za dramsku sekciju. Imao sam na redu Šekspirov komad i neki monolog od mladog reditelja iz Novog Sada. Mene je lično gluma zanimala i strani jezici. Želeo sam da proputujem ceo svet. A svet je bio mali kao zrno sitnog peska što se smežuri na suncu. I sada sam se, raspilavio... Sećam se svojih najlepših dana iz detinstva. Puštao sam i zmajeve sa jednog brda. Vikao na sav glas, da me svi čuju. Pravio se važan i odmeren. Nisam nikad bio prepotentan, ali sam imao uvek svoj stil, prepoznavanja. Te urezane slike u glavi, spoznaju svoju maštu i umetničku dušu. Duša je krhka, lomljiva, puna svile i pliša u koje umotavan svoje krpice sna. Vratite mi moje šarene krpice, kaže Vasko Popa, moj omiljeni pesnik. Grad je postao megalomanski. Širi se na dve reke. U njega dolaze neki nepoznati ljudi, koji žele taj ča-roban svet. Pomalo sam naivan i neiskusan. Maštu gradim za svoj novi roman. Obale se šire niz reku, udaljavaju ka pristaništu keja. Beli labudovi na Zemunskom keju pevaju najlepšu pesmu vetru. A vetar nečujan glas nosi čarobne slike iz ovog urbanog grada koji živi 24 časa, dan i noć. Odlazim, već mi je vreme da nešto pametno odradim. Ostalo će majka pospremiti po stanu. Isključio sam bojler za mog kućnog ljubimca. Dok u daljini nebo se zarumenelo od pozdrava sa slikama na mobilnom telefonu.

Srećko Aleksić

Iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

Marija Stojiljković Marstoj, U ordinaciji broj dva, priča iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

ODLOMAK IZ TRILOGIJE

BILA JE NOĆ

OKUPLJANJE

prva knjiga

U ORDINACIJI BROJ DVA

prvo poglavlje

Doktore, bila je opet onakva noć. Ne ide mi se na posao. Daće mi otkaz. Ali hladno je. Struji vazduh u meni. Približava mi se nesreća.

U ordinaciji broj dva, lebdele su neizgovorene misli jedne sredovečne žene, psihički obolele od bipolarnog poremećaja. Prostorija je bila sivobele boje, kockastog oblika, sa dve stare drvene stolice, stavljene do zida, nedaleko od zelene difenbahije skromnoga rasta.

Prozori su se u njoj retko otvarali. Ispred njih, u obliku violinskog ključa, zatvorski preteće i teške šipke od kovanoga gvožđa, branile su prizemlje privatne psihijatrijske klinike dr Vojin Živanović. Kroz prozor se video i parkić išaran jesenjim lišćem. Zima je pretila da će ranije stići u Beograd. Duvala je košava.

Blizu pomenutih stolica nalazio se i radni sto vešto umrljan pokretima, izgleda i dalje, neiskusne čistačice. Na njemu su bile žurno pobacane stvari: papiri, olovke, doručak, cigarete.

Doktor je pogledao ženu koja je ušla nepozvana. Bila mu je poznata. Ime... Mirjana. Prezime... hm… Žena je bila srednjih godina, tamnih očiju, ispijenog lica, duge plave iskrzane kose. Izgledala je zapušteno, iako je bila u poslovnoj uniformi, sivom sakou i suknji. Bila je prosečne visine, ali vitka. Tupo ga je posmatrala, pogledom koji kao da je prolazio u neko drugo vreme i prostor.

Stvarno su bezobrazni. Svako ima živce, pa i ja, pomislio je dr Zoran Marjanović, neuropsihijatar, jedan od boljih na klinici i to ne samo u profesionalnom smislu. Za mnogo medicinskih sestara, on je bio veoma poželjan muškarac, visok, crn, markantan.

Još nisam počeo da radim, rekao je doktor.

Mirjana se dodirnula za bradu drhtavim prstima i usmerila pogled iza njega ka uglu plafona sa crnom mrljom prekrečavanom više puta. Potom se začuo snažan uzdah, skoro kao krik, pre nego joj se pogled vratio na zbunjenog lekara.

Neću ni ja da radim. Nesposobna sam. Hoću na groblje. Otvorite mi bolovanje.

Mirjana, sačekajte red. Nemate samo vi problem. Čujete li ih, već se bune.

I stvarno su se bunili drugi pacijenti koji su čekali ispred ordinacije broj dva. Bilo je tu raznih lica, nestrpljivih, sumnjičavih, sanjivih, pričljivih, jednom rečju, svakakvih slučajeva sa izmenjenim pogledom.

U čekaonici, neki su sedeli, a neki su stajali ili se poput vrteške vrteli u krug.

Ispred klinike, na vetru, pojedinci su pušili, drhte-ći zbog jutarnje svežine koja im se uvlačila u iznošene kapute, u tanke lepršave jaknice ili iscepane patike.

Tranzicija je uzela danak. Anksiozna, depresivna, bi-polarna, paranoična, šizofrena Srbija čekala je uporno ispred ordinacije broj dva. Da je ovo bilo posebno jutro, videlo se po broju predatih knjižica.

Kako sam volela njegove grudi!

O Bože, izađite.

Vi to niste doživeli. Vi ne znate kako nesreća boli.

U redu, daću vam novi lek i otvoriti bolovanje. Evo, uzmite potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad. Dajte to sestrama.

One su prznice. Viču bez potrebe.

U poslednje vreme zbog ovakvih pacijenata dr Marjanović je lako gubio živce, što se vrhunskom struč-njaku kao što je bio on, nije smelo dešavati. Posmatrao je pažljivo Mirjanu kako otvara vrata u nameri da izađe iz njegove ordinacije.

Ali, pažljivo posmatranje ništa mu nije reklo o uzroku njene depresije. Nije mogao da joj čita misli. A da ih je čitao, čuo bi: Doktore, htela sam samo da me saslušate. Kako od prošlosti da pobegnem? Nije Darko na groblju. Vreme ne leči ništa. Ne mogu se nositi sa nesrećom. Bože, zašto sam ja živa, a on ne? Ubiću se. Skočiću sa Brankovog mosta. Sada ću stvarno to da uradim… Nosićeš me na duši Marjanoviću, ako dušu uopšte imaš. Nisi ti nikad voleo. Ubeđena sam u to.

I dok se Mirjani svašta vrzmalo po glavi, na ulazu u ordinaciju broj dva, pojavila se mlada sestra Milica Paunović držeći u ruci šolju tek skuvane crne kafe.

Baš vam se divim, kako ste strpljivi sa njima. – zavodljivim glasom obratila se doktoru. Baš lepa žena, pomislio je Marjanović, smešeći se.

Milica je spustila kafu na sto, nagnula se malo ka doktoru i značajno ga pogledala. Ah, to se ne sme, mislio je on, ne trebaju mi problemi na poslu.

Hvala na kafi. Vrlo ste ljubazni, Milice...

Dok je ona izlazila bokovi su se njihali poput klasja na vetru, a njene bujne grudi i plava kosa pratili su taj ritam. Marjanović je bio hipnotisan tom lepotom.

Ali, sestra nije stigla ni da otvori vrata, kada je u ordinaciju broj dva, nepozvana ušla neka niska crna žena. Bila je mnogo uznemirena. Vikala je, gestikulirala rukama, a onda kada je ugledala doktora, uhvatila se za glavu.

Marija Stojiljković Marstoj

Iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

Dragica Gašpar, Nema zaustavljanja, samo napred, priča iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

NEMA ZAUSTAVLJANJA, SAMO NAPRED!

Proleće. Maj je razbacao nebom paperjaste oblake. Topla svetlost se prosipala na biljke, na ulice, na ljude. Obuze me čista radost, brzo se spremih i uđoh u tramvaj. Mesečni odlazak kod lekara. Od svih putnika raznežiše me oči jedne plavokose devojčice.

U ordinaciji sam sačekala štampanje recepata i požalila se doktorki da imam neku žlezdu. Uz recepte je složen i uput za snimanje.

Posle kratkog vremena saznala sam da moram na operaciju. Obavila sam sve potrebne preglede. Mir u mojoj duši je poremećen. Ipak, tračak nade mi je govorio da neće sve biti tragično. Sredila sam se i otišla na susret sa generacijom.

Život nas nosi sa lepim i malo manje lepim danima ali, on je jedan i treba uživati u svakom trenutku – samo mi je to odzvanjalo.

Operacija je završena. Doktor mi je rekao da od ovoga neću umreti.

Svesna sam godina koje sam nanizala i šta sve nose. Ipak moja želja za saznanjima iz raznih oblasti, naročito iz sveta umetnosti uvek me nadahnjuju. Sportski uspesi, nova muzika i poezija prirodan su deo moga života. Moje su želje veće od stvarnosti, a to sam ja.

Gledam u rez sa nakostrešenim koncima što spajaju kožu. Hoću da vrištim, plačem ali ne… Okrećem prvu stranu knjige koju sam ponela u bolnicu. Čitam posvetu – Nema zaustavljanja, samo napred! Više puta sam se vraćala na ovu posvetu i rekla sebi: „Napred, napred ne predajem se“.

Tako sam nastavila da živim uz podršku mojih naj-bližih i dragih prijatelja. Nada i želja su me zadržale ovde.

Nastavljam trajanje.

Dragica Gašpar

Iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

Momo Dedić Vidojević, Hudini, priča iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

HUDINI

Čekao bi sveža aprilska jutra i dane kad jabuke cvetaju... Kad u vinogradima, voćnjacima, nepooranim njivama, jesenjim senokosima, brazdama se povuče voda od otopljenog snega i prolećnih kiša. Da se povuče u svoju čatmaru i u njoj, na svom imanju provede dane proleća, leta, jeseni...

Tu, kao da mu se otvarala cela ličnost kao suncokret na suncu. Tu, u zavičaju, koji je ličio na čarobnu bajku, provincijsku naseobinu gde se svaka priroda suprostavlja čoveku.

Još krupnih ramena i ruku, orlovskog nosa, širokog obraza sa snažnim vilicama i izraženim jagodicama, ostao je svoj, osoben... On, koji je polemisao sa raznim ljudima i duhovima, nekada i manje darovitim od sebe. Koji je odbacivao pribežišta i konačišta, vragole i đavole, i One koji mu hleb gaze i kap pričesti mute.

Šta bi sada trebao da učini? Sada, kada mu ističe onaj šokantni život, s jedne strane još veselje je a opet i duša je žalosna. Sad, kad još hoće mnogo od života a preostali mu ne pruža mnogo. Kad ponekad i žalošću hrabri srce.

Čovek hude mladosti, koji nosi i donosi glasove iz divljine, koji je noću čuo pesmu u snu. Slušao i shvatao ta intuitivna, kreativna, neverbalna šumorenja osećanja čovekove svesti i nesvesti. Sa tom pesmom svesti i nesvesti, vraća se onom što je čoveku uvek najvažnije, onom što se y mladosti najmanje zapaža i koristi za ograničene ciljeve ili preživljavanje. Telu, duhu i govoru! I spoljašnjoj i unutrašnjoj divljini, iako je ona bila nekad po njega razorna, samorazorna. Još, imao je u sebi duh pobune, bli-stavu, sada već razlivenu energiju koju je izlio i pogubio na darovitom putu kojim je sam krenuo.

Čovek, koji je prošao kroz drvored palmi sa dozom i tajnovitosti uvek dobrodošlom ne samo u prevarnim poslovima.

I sada je stremio domu – domu Dobra! Sada, daleko od većine, od drugih, van svih granica, sam na putu koji većina ne može ili neće da prođe.

Ta čatmara mu beše sav imetak od umrlih roditelja što nekad ličnosti su bili. U njoj je nekad zatvarana stoka, a sada pored Njega navraćale razne životinje...

Plafon na čatmari nije postojao a po zidovima bilo puno rupa pa je kroz njih stalno duvao vetar, leti promajni a zimi severni ledeni.

Nije se kolebao jer je kroz život i patnju sticao dušu pa se upusti u tu pustolovinu. Da uredi to malo neurednog prostora! Da mu za novi početak bude svo njegovo pokuć-stvo!

Nije mu ponestao i blagoslov velikih predaka, optimizam, nekada i pesimizam, kletve neprijatelja, i što na obližnjem Kosovu dogorevaju stare srpske ikone, gde Šip-tari ,,dovršavajuˮ svoj krvavi pir... I u svoj toj žalosti, prepozna u sebi srpsku dušu koja poče da ga hrabri i uliva mu nadu. Sazidaće dimnjak, pokuljaće dim visoko! Neko će proći, videti i čestitati mu: – Dim na odžak! I shvatiti svu Njegovu sreću i nesreću. Trag za neprolaznim u onom što prolazno je.

Svu svetlost i ljubav, inspiraciju tražio je i u Njoj koja imaše neke zrele lepote, neke zrele žalosti koja joj je davala neku dubinu. Tražio je da menja Njegovu prirodu, da sam zaželi da se izmami iz povučenosti, da opet bude prijatan i omiljen, sagleda dobrotu u običnom, svakodnevnom životu. Da pravi čovek, nadaren duhom, više ne rizikuje... Ostane pri svom životu punom stvarnosti i tegoba. Kroz koji je i patio bez žaljenja, smatrajući da je to prava mudrost i rešenje svih problema života.

Prefinjenim ukusom za sve, moderna, tako jednostavna, svojom celinom da mu naliči kao prolećno rascvetalo polje. Da se sretnu u bašti Njegovog srca punog divnih cvetova, belih kao sneg, žutih kao limun, crvenih kao krv... Da lepotom i nevinošću mu opojno kâdi kuću. Da čuje Njegov monolog...

…Dajem Ti... Sve dane moje... I trenutke... One... I pijane… Mudrosti... I svima reci ponosno da su zbog Tebe! Zbog ljubavi za koju nemam hrabrosti da je poreknem...

Obuzima me Ono čudno i bolno osećanje! Obuzima me toplina izgubljenosti... I ništa više... Obuzima me ljubav sa kojom ću živeti slobodan i srećan...Do kraja!

Momo Dedić Vidojević

Iz 37 broja Časopisa „Scena Crnjanski“

Gostovanje članova kluba u Domu penzionera Karaburma - jun 2018

Članovi Književnog kluba "Scena Crnjanski" su na poziv iz Domu penzionera Karaburma održali književno veče koje je bilo dosta posećeno i ispunjeno toplom atmosferom i divnim stihovima.

Ovo je drugo gostovanje kluba u Domu Karaburma. 

Galerija:

Promocija zbirke poezije sekretara kluba Marije Stojiljković Marstoj

Sekretar kluba mr Marija Stojiljković Marstoj održala je 12. juna 2018. godine promociju nove zbirke poezije PTICA IZA ŽICE u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu.  
O knjizi su govorili Mirjana Štefanicki Antonić (recenzent) i Viktor Radun (recenzent). Za muzički deo programa bio je zadužen kantautor Miloš Radosavljević Šomi. Moderator programa je bila Vesna Živković.

Galerija:

Promocija novog 37. broja Časopisa "Scena Crnjanski"

Izašao je iz štampe 37. broj Časopisa "Scena Crnjanski". Promocija ovog broja časopisa održana je na sastanku kluba 18. juna 2018. godine  u Galeriji Teatra 78, u Resavskoj 78, u Beogradu.

Besplatno čitanje 37. broja na linku:
https://www.calameo.com/read/005432229cce21588e229

Besplatno preuzimanje na:
https://app.box.com/s/uqjq4auemc86wpnuz8mrjbir1myhd44o

Galerija:

Sastanak kluba 4.jun 2018 - novi član kantautor Miloš Radosavljević Šomi i gosti iz KK Ivo Andrić

Na sastanku kluba koji je održan 4. juna 2018. godine u Galeriji Teatra 78, počasni član kluba postao je poznati beogradski kantautor Miloš Radosavljević Šomi. 

U nastavku programa gostovali su članovi Književnog kluba "Ivo Andrić" iz Zemuna. Oni su se predstavili sa svojim stvaralaštvom, recitujući divne stihove i svoja prozna ostvarenja.

Posle njih, svoje radove prezentovali su i cenjeni članovi Književnog kluba "Scena Crnjanski".