Časopis Scena Crnjanski (Broj 25)
IZLOG KNJIGE
Tomislav Milošević
ISPOVEST ANĐELA
"Ljubav je nema i samo poezija može da govori u njeno ime" Novalis
Poezija je ona vrsta energije koja nikada ne ostane "zamrznuta", ona se kad-tad javlja, oslobađa u obliku misli i reči i ne mora se poistovetiti sa strašću, već naprosto potrebom da se određene impresije trajnije sačuvaju. Jedna mlada pesnikinja (Marina Petrović) u svojoj reminiscenciji napisala je, da su "reči igla u pustinji osećanja", a mudri Aristotel da je poetski govor "otmen i poseban". Pesnikinja Jasmina Malešević se već iskazala kao liričar osobene provinijencije. Sama i u projektima sa elokventnom, senzitivnom Aleksandrom Milošević, te Vojislavom Brkovićem oglasila se u književnoj javnosti sa tri knjige (poslednja 2001). Već u tim knjigama pa i u njenoj aktivnosti na animaciji pisane reči, ispoljeni su: talenat, erudicija, angažovanost, što upućuje na zaključak da njena ljubav prema poeziji nije samo mladalački, tinejdžerski hir, već nešto ukorenjeno u njenom bitisanju, jednstavnije rečeno, njeno drugo Ja. I eto, posle devet godina nova pesnička knjiga – JADI MLADOG ANĐELA. Knjiga o ljubavi iliti lirska eksplikacija njenih emocija. Kako je ona to iz duše (a duša je naglašeni sinonim u njenim stihovima), u jednoj pesmi napisala: /"ljubav je raširila jedra / i zaploviće u svemir"/. Opus od 50 pesama pesnikinja je podelila u 5 ciklusa, odnosno 5 tematski srodnih ciklusa: "Večeras bez srebra", "Pesnička himna", "Gospodar peščanog sata", "Propadanje u bliskost" i "Srebrna večera". Već vizuelno, od jednakog broja pesama u ciklusima, preko njihove konfiguracije, tematske hronologije, jasno određene poetike pa do arhitektonike samog stiha, očitava se perfekcionizam, kako u poetskom rafirmanu, tako i u estetskom modelu poetske vizure. Sam naziv knjige ima ličnu, intimističku konotaciju. Ona je taj Anđeo, a jadi poput ljubavnih jada mladog Vertera (asocijacija na poznati lik i delo), privlače se ili uočavaju u različitim varijacijama, od pesme do pesme. Objekat njene percepcije (u ljubavnoj poeziji Muza), nije personalizovana, čitaocu se čini kao apstrahovana, opšta ili od Boga data. Primerna su i dovoljno uočljiva njena osećanja i, to je ono bitno za ovu poeziju. Ona spaja duhovnost i ljubav u jednu simbiozu i želi sa tom svojom ljubavi u svemir: /"zagazila sam u sva poetska razdoblja / kako bi ljubav sišla u svemir"/. Bez sumnje da ona ljubav smatra nasušnom potrebom njenog bitisanja, sa osećanjem da će joj se uvek recipročno uzvratiti. Njeno specifično osećanje povezanosti duhovnog i stvarnog, slikovito je eksplicirano u pesmi: "U dosluhu s pesmom": /"Kroz mene Bog voli tebe / kroz tebe Bog voli mene"/. U sličnoj konstalaciji, kad ljubav započinje od duhovnog objekta, to pesnikinjino osećanje da je Bog inicirao ljubav prema bližnjemu svome (a ljubav se, naravno manifestuje kroz različite oblike), izraženo je u pesmi "Udarac dušom": /"Anđeo je tražio cvet / koji miriše na Boga"/. U istoj pesmi: /"Ko si ti / koja kradeš mirise Tvorca"/. /"Ja sam ljubav tvog života / od zanosa zamirisa ruža"/. Jasmina je intelektualka sa jednom širom opštom spoznajom, viđenjem i interesovanjem: od biblijskog ("Pesma nad pesmama") do naših savremenika koji su u svojim stvaralačkim (poetskim ili proznim) zahvatima imali i ljubav: Crnjanski, Dis, Desanka Maksimović... Ali ona ipak ne peva na njihov način, setno, uznešeno, panagirično, Ona koristi refleksivna sazvučja: /"Pojavi se ptica što jednom umre / a drugi put preživi"/. Kakva snažna ekspresija u doživljaju ljubavi! Iz pesme "Okićena strelama". Ptica kao personifikacija ljubavi, koja ponekad zna da se "skloni" ili pritaji. Metaforično ''jednom umre a drugi put preživi". Poezija modernog jezgra uz misaonu recepciju o ljubavi. Nemački filozof Fridrih Šlegel je nagovestio fuziju filozofije i poezije. I naši savremeni pesnici su to već prihvatili, a za Jasminu je to jedina, ekvivalentna komunikacija sa stihom, modelom njenog intelektualnog govora. U celoj knjizi pesnikinja koristi modernu konstrukciju stiha. I to je uglavnom osnovna estetska odlika ove poezije. I takođe je cela pedantno strukturirana, ciklusi sa po deset pesama, a čak i više pesama pojedinačno su takođe metrički određene. Kao mag ona /"dolazi iz pesme / i odlazi u pesmu"/. "Pesnička himna". Ponekad se nađu i stihovi koji refrenično naglašavaju intonaciju. Primer vrhunske pesme u ovoj knjizi: "Od čega žive poljupci". Ali stvarno je teško u jednoj ovako ujednačenoj, a dobroj poeziji praviti iznimke, izdvajati bilo što, jer su pesniku uvek sve pesme podjednako drage. Međutim, ovakvo tumačenje ide uz poeziju koja tek sazreva, a ova je sasvim zrela, samosvojna i ne potrebuje poređenja. /"Ako ljubav živi od poljubaca / ako ime živi od poljubaca / od čega žive poljubci"/. Ili filozofično: /"Ljubavne reči se privlače / da ne bi umrle u odbijanju"/ ("U spektru ljubičastog"). Na premise kojih u ovoj poeziji ima mnogo, pesnikinja odmah daje odgovore, a ti odgovori su iz njenih emocija i njenih saznanja. "Pesma o razumu", "Savitljivi vrhovi", "Plašt neizrecivog" i "Sve što kažem je ljubav" su kombinacija lirskog i narativnog poetskog govora, one su više deskriptivne i, najviše filozofične. "Novogodišnja noć bila je plemenita..." Slede njeni darovi, servirani na najsuptilniji način... I, prosto, moram da se otrgnem od kliširanog kritičkog miljea i kažem: "dugo poznajem pesnikinju, čitao sam njene prethodne knjige, očekivao sam nešto novo, neobično i uspešno, ali ova knjiga prevazilazi moja očekivanja, a ova poezija od čitaoca traži ponovljena iščitavanja. /"Danas je moja ruka uzela papir / i krenula putem koji dobro poznaje"/. Iz pesme "Sve što kažem je ljubav". A šta bi više od ljubavi – i mi ostali! Ova knjiga neka zaplovi svojim putem – do čitalaca i oficijelne javnosti. Ona to zaslužuje.
 |
| Tomislav Milošević |
