Novi 38. broj časopisa "Scena Crnjanski" - link za besplatno online čitanje

Novi, 38. broj Scene Crnjanski možete besplatno čitati na linku: https://www.calameo.com/read/005432229365c68004011

Darinka Marković, Između mesečevih očiju - iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Darinka Marković

IZMEĐU MESEČEVIH OČIJU

U zaklonu od vetra, kao dragulj sija
Plaža - Zvončac.
Ležimo na smaragdnom pesku,
između mesečevih očiju,
dok sunce ne započne igru neku.
Slušam - bilo ti na borove miriše.
Kao dva ploda sa iste grane.
Gledamo svice što svetle u tami,
Najbliži svetu - onda kad smo sami.
Nebo nad nama, život u nama
Učimo mudrost– nema pustih jama.
Mili moj gospodaru, ljubavniče.
Ti bejaše u vreme cvetanja mimoze,
Pustolov na moru – koje nije tvoje.
Voleo si me tada – za oboje.
Živela sam u tebi kao neboljubna žena.
Kupajući se u moru – jutarnjom svetlošću,
Imala sam trideset devet godina.
Tih dana se u gradu pojavi strah.
Naslikah brzo svoje oči u pesku.
Lepotom tvojih očiju.
Gledajući more kako briše
Tvoje poljupce sa moga tela.
A oni i dalje mirišu.
I grad se od straha ukoči.
Granatesilno po njemu padahu.
Snajperisti –preko nišana nasgledahu.
Mesto naše ljubavi nesta, k′o skršena grana,
Dušu –munja prostreli.
Pučinom morskom talasi crni plivahu.
U kasnu noć mi kosa posedi.
Zvončacom - dršćaše mesečina,
U suzi – život pobledi.
Nikada, više nikada,
Nas dvoje, između Mesečevih očiju.

iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Darinka Marković

Vesna Kerečki, Razdan i posveta palih zvezda - iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Vesna Kerečki

RAZDAN I POSVETA PALIH ZVEZDA

Još ti
rasparčanom dušom
telo pokrivam

zime su duge
i mali izdajnici iz pepela
u vrelini ognja
na presahle uzdahe slute

još  su nas prepuna
nebeska pojila
danjujemo na licima
gresima spranim

dok ne pokleknu stražari
i dugi hodnici
oslobode se beznađa

otisci isti
golim okom nevidljivi
činiće se
posvetom zvezda palih

kako vratiti srebrnu im put
i rasparčanom dušom
u tebi ponovo da odzvanjam

razdaniće se uskoro
u maglini obrise te znam
ubitačno znam

samo  ne
koliko daleko
i sa kojim kamenom
da ih poistovetim.

Zlatibor, 21.07.2018.
 iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Vesna Kerečki

IZLOG KNJIGE: Dorotea Pantelić, Ekonomsko propali podrum i još ponešto Miroslava Ćosovića

Miroslav Ćosović Master Music

EKONOMSKO PROPALI PODRUM... I još ponešto

(KK Ivo Andrić, 2018, Beograd)

Da počnemo sa naslovnom stranom knjige Ekonomsko Propali Podrum...i još ponešto i da je odmah povežemo sa prethodnom, prvom, odličnom knjigom Miroslava Ćosovića Master Music-a „I Boravak je ovde ograničen“.

Korice nove knjige same govore za sebe i povezuju ove dve knjige. Tu je Hotel (iz prethodne knjige), Hotel Vetro-metina ispod koga piše welkom (samo za strance), a i za naše turiste! Tako je lepše da piše na stranom jeziku. Tu je i neizbežna palma, simbol Afrike i Južne Amerike, simbol uživanja, ali i niskog standarda, jeftinoće. Ništa bolje za Vaše letovanje, kako bi rekao sam Miroslav Ćoso-vić, i u nekim svojim pričama. Doduše, tu može i da dođe i do prevare, da agencije skupo naplaćuju odlazak do jefti-nih palmi!

Ova nova knjiga našeg autora se sastoji uglavnom od kratkih priča i nešto aforizama, sa dodatkom od dve sati-rične pesme.

Većiina priča su satira i satirični crni humor u odnosu na reklame na televiziji i to raznih vrsta.

Neke od tih vrsta su: serija priča o lekarima, speci-jalistima i nadrilekarima, serija o hemijskim sredstvima, kućnim spravama, restoranima itd. 

Da ovde sad ne nabrajamo sve, jer ih je sam Ćosović raštrkao po knjizi, a da ih i Vi dragi čitaoci svrstate tokom čitanje kako je Vama drago.

Da li su bolje priče o lekarima i nadri lekarima, ili o deterdžentima i raznim lekarijama, teško je reći. Uglavnom, Ćosović nam ih je neštedimice dao na čitanje i uživanje u njima.

Priče kao što su „Internistička klinika“, „Dija-gnostički centar“, „Oftamologija“, „Privatna stomatolo-gija“ itd, su odlično napisane priče, jedne od prvih. A tu je i neizbežna priča, tj. priča sa neizbežnim naslovom „Apoteka“. Apoteka, u kojoj se naravno sve može naći.   

Što se tiče lekara, oni su uglavnom vrlo neobični, a možda i obični, na oštrici autorove satire. Posebno bih istakla priču „Privatna ortopedija“, sa kojom se može dobro nasmejati nadrilekaru, privatnom seoskom kostolomcu.

Tu su i priče o raznim deterdžentima, praškovima i sredstvima za pranje veša, svodove, mašina za veš i svodove, lavaboa (labavoa), i ko zna čega sve još ne. Autor, Ćosović, dovodi do apsurda korišćenje tih sredstava i do njihove same suprotnosti. Tako je u pričama: „Super prašak“, „Idealni izbeljivač“, „Omekšivač“, „Blistav WS“.

Treba pročitati, dragi čitaoče, ove priče da se dobro nasmejete do suza.

Tu je i jedna od više nagrađivanih priča: „Restoran za sva vremena“ gde se čak pominje i tzv. đavolji broj 666 i po engleskom piscu Alisteru Kroliju.

Ima tu još zanimljivih priča za urnebesni smeh, no bolje pročitajte ih, dragi čitaoci, sami – ili u dobrom društvu.

U knjizi ima, specifično za Ćosovića, mnoštvo vickastih neologizama, kojima knjiga obiluje, kao i nešto posebnih tuđica, uglavnom iz regiona.

Što se tiče dela knjige I još ponešto: ona se sastoji iz vrlo dobrih i odličnih aforizama i dve satirične pesme. Pesme su ovde došle kao mali začin svemu, a i da vidimo da se naš autor oprobao i kao pesnik i to ove posebne, malo teže vrste.

Aforizmi su raznoliki, izazivaju buru smeha, ali i prst na čelo, teme za razmišljanje.

Sve u svemu, sa ovom smo knjigom dobili veliku satiričnu lepezu za smeh, ali i za duboko razmišljanje.

Naslov dole: Mirosavljev satirikon.

Dorotea Pantelić, književnik i književni kritičar

iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Miroslav Ćosović Master Music

IZLOG KNJIGE: Vasa Radovanović, Enciklopedija iščezlih tragova” Mirjane Novokmet (KK Ivo Andrić, 2018, Beograd)

IZLOG KNJIGE

„ENCIKLOPEDIJA IŠČEZLIH TRAGOVA” MIRJANE NOVOKMET

(KK Ivo Andrić, 2018, Beograd)

Mirjana Novokmet je svesna da ukoliko pisac očekuje da se izdvoji iz prosečnosti savremene srpske književno-sti, pišući roman kao njenu najuspešniju vrstu, mora ponuditi čitaocima nešto novo i originalno. U prethod-nim romanima izgradila je svoj samosvojan i prepoznatljiv stil i u ovom novom se potrudila da ga nadgradi nudeći nam jednu prebogatu lepezu čija se građa sastoji od filozofskih promišljanja o životu, poetičkog, uspomena i prolaska kroz duševna stanja pripovedača, analize emo-cionalnog stanja junakinje, pa i religijskog. Poput rodonačelnika (ili jednog od) modernog romana Marsela Prusta i Mirjana je dekomponovanjem romaneskne struktu-re (klasične fabule, radnje) stvorila, pre svega, roman lika u kome se sve plete oko pojedinca i njegovog intimnog sveta i odnosa sa okolinom, upotrebljavajući često metaje-zik, jezik filozofije i simbola. I filozofija i književ-nost se bave čovekom, odnosno njegovom percepcijom sveta. 

Preispitujući svoj život njena junakinja je svesna da postoji i druga strana istine i ona je traži kroz rasprave sa sebi sličnima – zalutalim buntovnicima pija-nih svitanja.

U obliku jednog naknadnog dnevnika Mirjana svoju junakinju prati kroz značajne životne trenutke pitajući se da li je uvek pravila prave izbore, i koliko su neke pogrešne odluke bile do nje ili do okoline u kojoj je živela. U romanu je ljubav ona osa oko koje se sve plete, kao, uostalom, i u životu. U potrazi za njom ona prolazi kroz sopstvene Scile i Haridbe, iskušenja i polemiku sa samom sobom. Ali i susret sa teškom bolešću donosi neke svekolike istine koje joj pomažu da sve prebrodi.

Veoma uspešno i sugestivno ona opisuje sazrevanje svoje junakinje u vreme socrealizma, sedamdesetih i osam-desetih godina prošlog veka. I nas prebacuje u to vreme da se sa glavnom junakinjom suočavamo sa životnim istinama ali i paradoksalnosti tog vremena. Njeni junaci i antiju-naci, svako na svoj način, pokušavaju da nas neprimetno uvuku kroz, naizgled jednostavne priče, u svet dubokih psihološko-filozofskih dilema sa kojima se svako od nas susretao u određenim periodima života.

Roman se, uglavnom, sastoji od monologa ili dijaloga sa konceptualkom Margaretom, ali i klasičnog pripove-danja, kao i elemenata epistolarnog. Ta struktura daje savremenost romanu, ali i autentičnost Mirjaninom ruko-pisu. Ona poziva i čitaoce da postavljanjem pitanja sebi, prilikom iščitavanja, i sami budu sudionici romana.

Verujem da će ovaj roman Mirjane Novokmet privući interesovanje čitalačke publike, ako ne one šire koja je navikla na razne petparačke herc romane napisane od strane raznih novinarki, estradnih umetnica, starleta i učesnica rijalitija, kojima je zatrpana domaća književna scena, a ono, sigurno, bar one inteletualne, koja će u ovom rukopisu pronaći štivo vredno pažnje.

Vasa Radovanović

iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Vasa Radovanović

Milica Tasić, Ružno oko lepotu ne vidi - iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Milica Tasić

RUŽNO OKO LEPOTU NE VIDI

Postoji na ovom svetu pesnik. Pesnik iz čije duše pahulji toliko lepote, toliko da je mi čitajući stalno hvatamo, ona je uvek daljina. Ta i takva lepota što je dalji-na je tu, iskrsava, uvek dovoljno blizu, ali nikad dovoljno ovozemaljska da bismo je rečima mogli opisati. Pokuša-vamo svaku nit što izmiče da dotaknemo srcem, jer takve pesničke niti nisu opipljive, opiru se svakom pokušaju materijalizacije, nemoguće ih je obuhvatiti kritičkom reči. Takva se pamučasta osećanja jedne pesničke duše zatajena u slovu mogu dotaći samo – dušom, i celim punim srcem.

Lepota lepotu prepoznaje, slično se sličnome raduje. Zlo nema oko za lepotu. Ružno oko je ne vidi, jer je i samo praznina i bezdan u koji tone sve što teži da se vine u međuprostore ovoga i onoga sveta – u predeo koji je tišina između kapaka neba i ljudskih snova.

Putuje tako uvek mlada lepota iz onoga u naš svet i ponovo iz našega sveta u rešetkastu jednu tišinu koja propušta sitno, od nesavršenog stvarajući savršeno, gde se odmara posle dugog lutanja među ljudskim prilikama, kao dragi kamen na dnu dubokog plavog mora. Ona se povremeno vrati svome zavičaju. Vraća se svome izvoru – tišini, koja je najlepši predeo među predelima.

Iz prirode neba i snova, iz prostora zavičaja, u ljudsku dušu dahom pesničke imaginacije slete stihovi obgrljeni toplim zracima srca i za srce, i lepota se ovaploti u njoj, da bi se pesmom, tek iznedrenom, prenosila svetom. A potom, takva brašnasta bela lepota u svom predelu odmara se od svih ovozemljskih zala, pakosnih mrkih pogleda i rugobe. Ona spava u tišini i sanja svoj novi oblik i ljudsku dušu u kojoj će biti dočekana kao prijatelj koji se dugo čeka.

I ona se vrati, ona se uvek vrati kod pesnika onda kad joj dođe, i kad ona to hoće. Mašta tada postane brzim vetrom koji mladu lepotu raznosi po njegovoj duši i ne pita se ona koji je čas i koje je vreme naše, jer zna da vreme ljudsko nije merilo njenog unutrašnjeg vremena. Ona zna, tako lepo zna – za samo jedan sneni trenutak kada će iznova početi da stasava u nečijoj duši i raste, raste u njoj, dok se ne rodi opet, detinje, nevinošću prvog plača.

Milica Tasić

iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Milica Tasić

Bratislav Todorović, Malo podsećanje o prolaznosti - iz 38. broja časopisa "Scena Crnjanski"

Bratislav Todorović

MALO PODSEĆANJE O PROLAZNOSTI 

„Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan“… reči su Milana Mladenovića iz kultnog EKV-a, a mi smo to obilato sprovodili u praksu. Bio je to naš ritam života, mladosti, drskosti, potrebe za nekim novim dokazivanjem. Udisali bih smo vazduh večeri u svoja pluća, koji je otvarao nove izazove verujućeg optimizma. Želja i energija, stvarali su sinergiju naše mladosti sa trenutnim potrebama. Potreba za dobrim provodom bio je uslov nad uslovima, a Leskovac tog vremena pružao je to, mada toga nismo tada bili svesni. Uvek nam je nešto hvalilo, valjda ono više od igre. Upijali smo miris grada koji nas je kasnije nosio gde god bih smo odlazili, noseći uspomene u našim glavama, kao trajni gnetski kod.

Krenuli bih smo u noćni izlazak u grad ili čaršiju kako smo nazivali centar grada, a da nismo znali ni gde ćemo otići, proći, svratiti, a gde zaglaviti. Ovo je priča – hronika o leskovačkim kafićima, diskotekama iz moje i ne samo moje mladosti. Imajući dug staž na leskovačkoj štrafti, do mog odlaska sa nje u tridesetpetoj godini života, govori da sam se svega i svašta nagledao i naslušao. Zato ću se osvrnuti na ranu mladost od života u SFRJ pa do raspada zemlje i nekoliko godina nakon. Nismo bili svesni da smo tada imali i mogli, a kukali za još, jer nam je uvek nešto hvalilo, neki dinar više, malo sreće, hrabrosti, požrtvovanja, A kako je bilo?

Pošli bih smo preko mosta na Veternici do kafe „Skver“, pelcovali ga, a onda banuli u „Pikolo“, da nas vide da smo stigli. Supštali se strmom ulicom pored Vatrogasnog doma do kafića „Ket“ i „Ljubičanstvenog“, da se pronađe društvo što je pristizalo iz drugih delova grada. Onda onako čoporativno do „La miraža“ i „Stu-dija“, nešto niže. Ko je bio voljan on ode do „Jastrepca“ kafane, gde mi obično nismo zalazili zbog različitih muzičkih ukusa. 

Kada ponoć odsvira na satu, jer mobilni tada nisu postojali da bih se dogovarali, nego što se preko fiksnog telefona dogovorilo to je to, nema vrdanja. Znalo se gde je okupljanje, ispred „Studija“, a onda se kretalo u provod. Kao krdo, masa se kretala ka širokoj čaršiji u rupu, tj. trgovački centar ukopan sa trgom i fontanom na sredini. Kružili bi smo oko fontane pored bašte kafića, da se odpočne sa šacovanjem devojaka u „Kivi-ju“, „Tifani-ju“, iznad kod „Dore“ na pivo sa beogradskom studentarijom. Još po neki kafić u blizini pravio je utočište kao „San Marko“, „Katarza“, ili pozorišni bife Leskovačkog pozorišta za otmenije društvo i prilike. Ko bude uspešan u kibicovanju i uhvati devojku, taj srećnik obično bih se odvajao i odlazili kod „Naneta“; „Šumatovac“ kod sajma, ili „Šervudsku šumu“, na živu svirku. 

Onaj ko je neuspešan, a takvih je na žalost bilo u većini, potragu za curom nastavljaju  u ulici kralja Petra u „Dvojci“, „Amadeusu“ ili „Bonaparti“. Kada uspešni potvrde vezu, lepše polovine izvode na večeru u „Cap Cap“, „Rebeku“ ili negde dalje. Oni pak, koji hoće da leče tugu odu u „Blek“, „Kuću“, „Avliju“, „Pepija“, „Akvarijus“, „Vinus“. 

Bilo je to vreme kad nisi znao gde si pošao, ni gde ćeš da završiš. Duge su to bile noći bez sna. Zorom bih nas ispraćali džukci lutalice, (ovo lutalice mi je nešto poznato), i po koji petao zalutao još uvek u nekom dvorištu. Zorom bi kupili burek ili hleb  kod „Dineta“, „Čarlija“, „Dubočice“ i mnogim drugim pekarama na putu do kuće. Svaki dan ili vikend, menjala bih se lokacija izlaska. Nedeljom smo se nalazili u „Luni“, da rezimiramo sedmicu za nama, a završavali u „Luv“. Oni romantičarski nastrojeni odlazili u „KMK“, a mi na bilijar u „Cara Dušana“. Ako si želeo da raspevaš grlo išlo se u „Pikaso“ na karioke, pevanje uz muziku do ranih jutarnjih sati. Ili možda u komšiluku u bašti radija 016. 

Nisam bio od onih, pa i moje mnogobrojno društvo, koji smo išli u kafane. To smo prepuštali starijima od nas, a i para nismo toliko imali za kafane. Oni su nas posmatrali iz bašta hotela „Beograd“ i „Dubočica“ kao i iz restorana „Kozara“, kao da smo horde varvara. Iskoristiću priliku samo da ih pomenem: „Radan“, „Zlatno bure“, „Kondir“, „Gušter“, „Madera“, „Devet Jugovića“ na Hisaru i mnoge druge koje su izbledele iz mog sećanja. 

Ne znam gde današnji klinci izlaze, ali činjenica je da je broj kafića i kafana desetkovan, računajući i novootvorene. Neka ovo malo svedočanstvo podseti na neko ipak lepo vreme naše mladosti, kada se disalo punim plućima i gledalo u oči, a ne u ekran mobilnog telefona. Kada se držalo za ruke i osvajale klupe po parkovima, kao da nam je poslednje na svetu. Kada se ljubilo u tami drvoreda u Partizanskoj ulici, gde svako drvo je bilo nemi svedok nečijih damara, zaloga sreće za neka arhivirana sećanja. 

Kada su stranci kojim slučajem dolazili u grad Leskovac, na provod, proputovanje ili na nekoliko sajmova godišnje, grad je odisao svetski u mešavini stranih jezika, modnih revija, koncerata. Da ne pominjem „Roštiljijadu“ koja je dovodila u grad puno sveta, dok bih se mi sklanjali na mala i tiha mesta da popijemo koje pivo na miru. Jedno od njih bilo je i studentski restoran „Mladost“ ili klub „Indeks“, zavisno s koje strane dola-zite, ili poslastičarnica  „Vardar“ u blizini. 

Da ne zaboravim diskoteku „Malboro“ jednu od osam u bivšoj Jugoslaviji koju su imali samo sajamski gradovi. Gde se sakupljala muzička elita bivše Juge. Na svirke se dolazilo sa svih strana, registarske tablice su to najbolje govorile. Tu je i čuveno leskovačko izletište „Pašina česma“, sa tamošnjim restoranom. Možda sam neko mesto susreta, kafić, diskoteku ili kafanu, izostavio nenamerno, jer ni moj mozak nije kao iz tog vremena. Moj hroničarski opus je ipak uspeo da sačuva i za trenutak vrati one divne trenutke jedne mladosti, jednog spokoja koji s ove distance izgleda čarobno. Mogu sa sigurnošću reći, bezbrižnih godina naše mladosti. 

Ne zamerite ako sam nekoga izostavio. Nadam se da će neki novi hroničar zapisati sadašnju priču o gradu na Veternici, pa da je uporedi sa ovom skromnom. Mislim da znam odgovor, a Vi?

21.06.2018.

Zemun

Iz 38. broja književnog časopisa "Scena Crnjanski"

Bratislav Todorović

Marija Stojiljković Marstoj, U ordinaciji broj dva(nastavak) - Iz 38. broja časopisa

Marija Stojiljković Marstoj

ODLOMAK IZ TRILOGIJE "BILA JE NOĆ"

PRVI ROMAN OKUPLJANJE

PRVO POGLAVLJE

2010

U ORDINACIJI BROJ DVA

(NASTAVAK)

Doktore, pomozite. Ćerka mi opet ima napad. Mogla se ubiti. Dolazimo iz Urgentnog…

Gde je ona? Uvedite je.

Tada je u prostoriju ušla mlada zgodna devojka, duge crne kose, prefinjenog izgleda. Bila je pod sedativima i sa belim povezom na glavi. 

Doktor je rukom pokazao majci i ćerci da obe sednu na dve drvene stolice ispred njegovog stola. Učinile su tako.

Devojka nije progovarala. Gledala je kroz prozor. Bila je vidno iscrpljena. 

Šta se desilo? Kako je izgledao napad? Vi ste Sanja Stojanović? 

Ja ću da objasnim. – umešala se majka, stavljajući ruku na ćerkino rame. Šesto čulo mi je govorilo da se ranije vratim sa posla kući. Suprug mi je bio na službenom putovanju. Žena koja je čistila kuću završila je ranije sa poslom. Sanja je bila u svom slikarskom ateljeu. On je u potkrovlju naše ogromne kuće. Znate, doktore, Sanja mnogo voli da slika.

Dr Marjanović je majci ponovo rukom pokazao da se zaustavi i pusti svoju ćerku da sama ispriča sve. Ali majka doktora nije želela da sluša. Nastavila je dalje po svom.

Kada sam stigla kući, čula sam je kako viče. Idi od mene. Idi od mene. Stalno je to ponavljala. Popela sam se brzo do ateljea. Kada sam otvorila vrata, imala sam šta da vidim. Sanja je besno udarala glavom o zid. Na vreme sam stigla da je zaustavim. Gurala me je od sebe, krv joj je curila iz nosa, na čelu je imala ranu, a na zidu je bio krvav trag. Štafelaj je ležao na podu. Boje su svuda bile razasute. Brzo sam je izvela odatle. Dovela sam je do kupatila, našla tablete. Po broju, shvatila sam da je prestala da ih pije. Rekla je da joj je bilo dobro, pa je na tablete zaboravila. Sada je napad bio jači. Kazala mi je da joj je ponovo dolazila mrtva sestra. Samo je izronila iz zida. Sanja je zatvorila oči, ponavljajući da to nije realnost, da avet ne postoji. Onda je čula optužujući sestrin glas. Ti si kriva za moju smrt. Ti si kriva za moju smrt… Nisam kriva, pravdala se Sanja, zapušivši uši da utvaru, ne samo ne vidi, nego i ne čuje. Ali, sestrin krik je bio nezaustavljiv, kao da je dolazio iz sanjine utrobe… ubila si me, ubila si me. Sanja je tada otvorila oči. Utvara se pomerila ka zidu, skoro stopivši se sa njim. Sanja je poletela ka njoj ne bi li je oterala… Vikala joj je… idi od mene… idi od mene. Ti ne postojiš. Ti si bolest. Ova joj se unosila u lice, čak je pljunula. Ti si najgori ubica, ponavljala joj je utvara. Onda je Sanja, sluđena time zatvorila oči, zapušila uši i krenula da jako udara glavom o zid. Tada, vođena Božijom rukom, stigla sam i sprečila je da se ubije. Pozvala sam odmah Hitnu pomoć. Odvezli su nas do Urgentnog centra na snimanje glave. Čim smo obavili sve potrebne preglede uputili su nas na vašu Kliniku.

Mislim da bi bolje bilo da nam Sanja sama kaže šta se tačno dogodilo? 

Devojka je i dalje posmatrala drveće kroz teške šipke violinskog ključa. 

Sanja – tiho je pozvala zabrinuta majka. 

Psihijatar je netremice posmatrao te crne izgubljene oči. 

Mama je sve rekla. Opet se ponovilo. Došla je utvara i napala me. Nisam uzimala lekove. Umorna sam. Hoću da spavam.  

Bilo bi bolje da neko vreme ostaneš kod nas na Klinici. Moramo da te pratimo.

U redu. 

Sada će da dođe neko da ti pomogne oko smeštaja. 

Sestra Branka se brzo pojavila. Bila je to niska žena, crne kratke kose, sa većim mladežom na desnom obrazu i napadnim crvenim karminom na naduvanim usnama. Ajmo dete, zapevala je ona... Sanja je pošla za njom ostavljajući majku nasamo sa doktorom.

Vidim iz istorije bolesti da je ona dugo kod dr Vojina Živanovića. Ona sada ima 25, zar ne?

Dugo se borimo sa šizofrenijom. Gubimo nadu. U porodici niko tu bolest nema. Za Sinišu, njenog oca i mog bivšeg supruga, ne znam. Ostavio nas je, dok sam bila trudna. Očuh Dragan je prosto obožava. On ima dete iz prvoga braka, ćerku Gordanu, koja je Sanju bez problema prihvatila. Hoću da kažem, nema razloga… Dragana sam upoznala nekoliko meseci posle porođaja. U to vreme, njega je prva supruga ostavila. On je bio sam sa Gordanom, ja sama sa Sanjom. Našli smo se. Sanja i Gordana su kao prave sestre. Baš se vole. Ma kakva mrtva sestra… Nije mi jasno. 

Tu majka kao da se prisetila nečeg potisnutog. Zami-slila se, pa rekla: 

Mada… ja sam izgubila jedno dete na porođaju sa Sanjom. Ona je bliznakinja.

Molim?

Sanja je bliznakinja.

Pa zašto mi to odmah niste rekli? To je pravi trag. Ona oseća odsustvo svoje sestre bliznakinje.

Ali ona ne zna za nju. 

Da li ste nešto pričali, a da je Sanja slučajno čula?

Niko za to ne zna, osim Dragana…

A kad je bila mala? Da li ste je okrivljavali za nešto?

Ma šta pričate. Živela je pod staklenim zvonom.

Tako se uništava samopouzdanje. Treba joj uključenje u život, a ne osama. 

Pustili smo je da slika. Odlična je u tome. Završila je Akademiju. Za druge stvari nije. Sklanja se od ljudi. Retko izlazi. Mislim… to joj se dešava u poslednje vreme. Ranije se više družila. Ima drugaricu Kristinu i druga Miloša.. ….Čini mi se da u njoj propada sve, osim njenog talenta za slikanje… On se uvećava… Profesori su oduševljeni… Kažu, ona je čudo. Dobija pohvale. Kažu, vanserijski talenat. Rekla bih… poput Van Goga.

Dr Marjanović je sve vreme bio ozbiljan. Očima joj je stavio do znanja da se ne slaže sa njom. Dušanki je nestao slabašni osmeh s lica. Smrkla se. 

Šalila sam se… neumesna i neslana šala… Kamo sreće da nema nikakav talenat, a da je zdrava. Otkud njoj šizofrenija? Da li uopšte ona ima to?

Van Gog je bio genijalni slikar, ali bolestan čovek. Pokušavamo da shvatimo razloge za pojavu ove bolesti. Lekovi nisu dovoljni. Pomaže psihoterapija, ali ne uvek. Treba para za lečenje, ali šta ćete? Nismo svi isti, ni po pitanju vaspitanja dece, ni po pitanju vere i politike, a kamoli kada je u pitanju psiha. 

Doktor je ustao sa stolice i prišao prozoru. Dodirnuo je staklo rukom, pa se okrenuo ka Dušanki, došao do stola, naslonio se i nastavio…

Psiha je čudo. Mislimo da znamo mnogo o svim tim psihičkim poremećajima, ali ne znamo mi ništa. Znam da ništa ne znam, kako je to Sokrat govorio, ali ne onaj koji ovde povremeno svraća. …Ali, pustimo to. Kupite stvari koje će Sanji trebati za ostanak na Klinici, najmanje dve nedelje. Prepisaću joj novi lek. Dr Vojin Živanović je na službenom putu. Vraća se za nedelju dana. Toliko, a sada pozovite sledećeg pacijenta…

Marija Stojiljković Marstoj

Iz 38. broja književnog časopisa "Scena Crnjanski"

Marija Stojiljković Marstoj

Promovisan 38. broj časopisa "Scena Crnjanski"

Dragi pratioci sajta našeg kluba, 

u ponedeljak 17.12. 2018. godine, sa početkom od 17:30h u Galeriji Teatra 78 (ul. Resavska 78) organizovano je novo književno druženje na kojem je promovisan 38. broj našeg književnog časopisa "Scena Crnjanski". 

Takođe, organizovano je i novogodišnje poselo, s obzirom da je to bio poslednji sastanak u 2018. godini. Sledeći sastanak će biti krajem januara 2019. godine, o čemu ćete biti blagovremeno obavešteni.

Uprava kluba

GALERIJA

Milošu Crnjanskom u čast: ŠTA ONO REČE DA PIŠEŠ? MILAN PAJEVIĆ

ŠTA ONO REČE DA PIŠEŠ?

MILAN PAJEVIĆ·

Nedelja, 28. januar 2018. godine

 (Iz pisma za D.)

pixabay.com

Da li možda, slučajno znaš, kako se zove najlepša pesma o životu, koja, igrom slučaja, počinje ovako? 

“Jesen je, i život bez smisla.                                                                                                           

 Proveo sam noć u zatvoru sa nekim ciganima.                                                                        

 Vučem se po kavanama.                                                                                                              

 Sednem do prozora, i zagledam se u maglu i rumena, mokra, žuta drveta.                          

Gde je život? “

Ti znaš da ja volim mnoge pisce. I već mi je žao, umreću a neke nikad neću stići da upoznam. A dosta toga sam pročitao, ali veruj mi, da iskreniju crticu o  životu (a sve što je do sada napisano pod kapom nebeskom, je u stvari slika iz života ili stav o životu) nisam sreo.

Iili se sada samo tako osećam. U ovom prostranstvu gde se pisac ovih par rečenica u uvodu, vukao po galicijskom blatu… Ja se ne vučem, sedim u hotelskoj sobi, u ovom gradu Tarasa Buljbe i gledam kroz prozor …

Sve kada se sabere: i Markes, i Kasteneda, Borhes, Kueljo, Pavić, Hese, Selenić, Tolstoj, pa i Čehov, Edgar Alan Po, Tomas Eliot, Kiš, Andrić ali i Daša Drndić (nadji i pročitaj njen prvenac, Put do subote) .

Sve to je. Život, na ovaj ili onaj način, priznajem. Ali odu životu, ja do sada, pročitao nisam.

“Šume su bile sve lepše;                                                                                                                   

 Zlatne, crvene, mlade šume.                                                                                                             

 Neka tuga mi je bila pala na grudi.                                                                                                

 Noću su me lomile tihe neke groznice, kašljucao sam i išao poguren dalje.                          

 Nisu me više tukli. 

                                                                                                                     

A šume crvene, mlade i uvele sa toplom, slatkom maglom čuvahu nas,               

 Sahranjivahu nas,                                                                                                                                     

I sipahu tu svoju maglu u dušu našu                                                                                                   

Za navek - za ceo život.”

Znaš, to je napisao isti onaj, koji mi je pričao jednog aprilskog jutra 1973. u tašmajdanskom parku (bejah pobegao sa nekog dosadnog predavanja, ili da se sretnem s nekom sa pravnog):

- Jeste li bili nekada u Parizu?

- Nisam, odgovorio sam, ali ću ići, možda čak i ovih dana sa apsolventima (ispalo je da sam hteo da ostavim utisak , a u stvari je bilo tačno).

- Za Francuskinje vam je najvažnije, govorio mi je sasvim mirnim, hrapavim glasom, na ivici piskavosti,nekako normalno, podrazumevajući da iza mene stoji ogromno ljubavno iskustvo, što je bilo apsolutno pogrešno…

- One su Vam, takve da im je najvažnije koliko puta možeš da svršiš, ni kakav si, ni da li je voliš ili možeš voleti, samo koliko puta možeš… uzastopno. 

Ja sam ga gledao, zapravo slušao, zapanjen, širom razogračenih očiju, moj idol, prvi put ga vidim, oslovim, zapodenemo razgovor (proveri me, pri tom – šta studiraš, kad mu kažem, pita – znaš li Ružića, i kad sam sve potvrdno odgovorio, naglašivši da mi je Ružić baš asistent, i da često razgovaramo ne samo o otpornosti materijala, opustio se, i otvorio naglo i direktno).

Mada, kad sada mislim o tome, moram da budem iskren , reče na početku našeg čudnog razgovora:

- Da je moj prijatelj Andrić ovde, on bi s Vama dugo i stpljivo razgovarao, a ja, ja mogu da Vam pričam o tome kakve su Engleskinje, i Italijanke, Špankinje, Čivutke, Bečlijke i Nemice …Ooo itekako ima razlike, valjda sam naivno upitao - pa zar ima razlike?

- Bečlijke su gospođe dok se ne skinu, a onda postaju seljanke u postelji, a Nemice su Vam, vidite, seljanke i ovako i onako…

- Čehinje, one su…tu se zamislio i pogledao u nebo a u plavim okicama zaciklio se zrak Sunca, ili suza, ili mi se učinilo, Bog bi ga znao…

- One su za jesen, meke i setne, i hoće da osećaju šta ti to treba. 

- Slovakinje su već drugojačije, Poljakinje čiste i sanjive, a Mađarice strastvene…

Bože, kako je taj čovek govorio…

I na kraju me opet, kao i na početku (osećajući da sam ga slagao, jer sam njegovo pitanje – a šta Vi pišete ? odgovorio- ništa, ne trepnuvši, studiram mašinski fakultet , bio uplašen da bi me mogao smatrati nekim od onih koji vole da gnjave o tim svojim pisanijama i da traže savete i podršku… Ali, stari je imao nos i na kraju mi, opet, postavio isto pitanje, samo malo drugačije formulisano, omogućavajući mi da izađem iz sopstvene laži:

- Šta ono reče da pišeš? 

EPILOG

Pozvao me je kod sebe kući u Maršala Tolbuhina:

- Dođi sa Ružićem, samo se javite ranije da Vida zna, ona ne voli da je gosti zateknu nedoteranu, svrati slobodno, možda i prošetamo zajedno. 

- Ne izlazim tako često, ne osećam se nešto dobro, a i sinoć sam, nezgodno pao…

Stvarno, veče pre tog dana o kome pričam, Nolit je u velikoj sali,na Kolarcu, imao književno veče na kome su pored njega bili Aleksandar Petrov, Branko V. Radičević, Moma Dimić i neki drugi, kojih sada ne mogu da se setim.

Sala je bila puna, uglavnom zbog njega, stajalo se, ne samo na galeriji nego sa strane, svugde gde se moglo stajati. On je tek bio došao posle dugog izbivanja, iz sveta, i čitao je odlomak iz Romana o Londonu, knjige koja mi se nije dala I nikada je nisam do kraja pročitao.

Izlazeći na pozornicu, a zapravo silazeći san je, ispraćen salvama aplauza, malo uznemiren, spotakao se niz drvene stepenice i –pao. Onako kao dete, na dupe i smandrljao se niz njih. 

Ustao je uz pomoć nekih ljudi koji su odmah skočili, i odšetao se do sedišta, a cela sala se digla na noge i zaglušila prostor takvom salvom aplauza da je vazduh podrhtavao… Ostao je utisak, da je mogao da se razbije ko’ tikva. 

Sa te večeri ostao mi je u živom sećanju još jedan detalj: posle svake pojave novog prezentera svog dela, novog čitača za govornicu, iza zavese je dolazio jedan dugaćki suvi čovek hodajući na prstima i noseći novu čašu sa vodom. 

On je to činio tako usiljeno, davajući utisak da mu od toga zavisi život i ti njegovi koraci, kao da umesto dugih nogu ima štule, učinili su, da se posle njegovog drugog, trećeg pojavljivanja, njegov izlazak dočekivao sa većim uzbuđenjem i pažnjom nego pojava nekog od pisaca….

A što se Miloša Crnjanskog tiče i njegovog poziva da ga posetim, stvari su se odvijale dosta čudno: ja sam stvarno sa apsolventima otišao na tu eskurziju po Evropi. Bilo mi je to prvina da sam išao na tako dugi put – Verona, Milano, Ženeva, Lozana, Pariz, Lion, Marselj, Đenova, Trst, Ljubljana, Beograd. Usput smo svraćali u Kan, Nicu, San Trope, Monako, Monte Karlo, San Remo…

U Ljubljani su nam rekli da je u Beogradu uveden karantin jer je počela epidemija velikih boginja (variola vera) , zatim vakcinacije, ispitni rok, pa moje seljenje iz Molerove na Karaburmu… Onda jedna teška godina na fakultetu jer sam sebi postavio uslov da je dam u junu jer sam bio zaljubljen i trebalo mi slobodno leto…

Mnogo šta se desilo, i oženio sam se, dobio sina, završavao fakultet, puno sam radio noću, spremao ispite, slušao radio. Tako sam, odjednom, mislim da je to bilo kasne jeseni 1977. ničim izazvano čuo Lament nad Beogradom  .

Posle prvih stihova , znao sam da je umro, Crnjanski . 

Ljvov 1989.

Milošu Crnjanskom u čast: TI, NA RUMENOJ PRUZI NEBA, Milica Tasić

NAPOMENA: 

Autorova ideja je bila da pesma bude spoj misli Crnjanskog iz različitih romana. Cilj je da tako objedinjene lepe misli i književno vredni detalji, sem što će biti vidljivi i na jednom mestu, pruže zadovoljstvo čitanja i da se oseti nova, drukčija formom, ali suštinom svojom ista emocija. Ovako sjedinjene reči Crnjanskog (iz „Seoba“, „Druge knjige Seoba“, „Dnevnika o Čarnojeviću“, nešto iz „Lirike Itake“ i pesme „Sumatre“) donose novi utisak i doživljaj, a pošto je Crnjanski sav liričan nije bilo teško napisati pesmu inspirisanu književnim detaljima iz njegovih romana. Dve su stvari koje su pod navodnicima, jedno Disovo, drugo Borhesovo. Autorova uloga je skromna uloga montažera, a njegove intervencije u preoblikovanju ne menjaju smisao. Pesma je izraz autorovog poštovanja prema velikanu, njegov duboki naklon Njemu i njegovom stvaralaštvu i pisana je s velikom ljubavlju, u nadi da će se sačuvati i zauvek upamtiti neki detalji, toliko specifični za Miloša Crnjanskog. Dakle, kopiranje reči nije cilj sam po sebi, već je cilj da sakupljene, kao u kakvoj antologiji, dišu zajedno. Tako vidljive i sjedinjene u pesmi ostaće  kao zapis u čast velikom našem književniku. 

Milica Tasić

Milica Tasić

TI, NA RUMENOJ PRUZI NEBA 
(Milošu Crnjanskom)

[Knjige u biblioteci nemaju slova. 
Kad ih otvorim, naviru.
Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre."
Pripovedaću da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.]
Horhe Luis Borhes


Hodaš, zanesen, iznad života, 
na rumenim prugama neba, 
dok crvena se pruga
na ruci tvojoj pita:
Gde je život?

A ti se smešiš,
i u osmejku tom
strasni je osmeh njen,
i u njemu, zvezda, 
i u njemu ljubičast oblak jedan
i tri njena zumbula

Otvara se biljka, crvena,
na Sumatri,
dok usta njena 
boje pupoljaka
ljube daljinu, 
i u njoj, tebe

Usta jedna, njena, 
izvijena, rumena,
sa osmehom, 
k’o da jede trešnju,
i oči, oči njene, 
crna sitna oka dva,
k’o rupice na fruli

I zanesen, izvan života,
izvan svakog zla,
smešiš se na daljine,
i gledaš plavu toplu
fatamorganu

I tresu se zvezde,
i begaju zvezde
dok upijaš u dušu svoju
plave drhtave žile neba
da te doma vrate

Jesen, i život bez smisla
Samo jesen 
i magla krvi, mladosti i neba,
postoje
Sve drugo je samo varka

Oslobođen i odrođen od svega,
od svih veza i zakona,
držiš u rukama
vez pun šara tvoje krvi

Za rumene čase i prigušene krike
pevaš malo nove pesme,
da ti duša znači 
jedan stepen više nebu

A dolazi stvarnost,
i ispred, i iza sna,
i s njom cvetovi bagremova,
i bela mirisna kiša,
i vez od nebesnog behara

Spustila se plava zavesa
na praznu zemlju
Ima seoba
Smrti nema

Al' ti si rođen za nešto čisto,
za nešto svetlo, 
vanredno,
neprolazno,
a nisi više znao
šta je dobro,
a šta zlo


Jesen je, i život bez smisla
Smešiš se i ćutiš
dok prošlost nosiš u suzi
I čemu onda pričati ono što je prošlo,
kad sve je slučaj komedijant,
i sve su mađije u ljudskom životu

Pada zvezda,
i beži svetla mesečina,
sa sveta ona, 
s trepavicama boje pepela,
odlazi...

A ti gledaš padanje zvezde,
i ’mesto svoje blage mesečine
divlji i drski crni, 
noćni leptirovi
sklapaju krila

I "ona iščezava 
obasjana belom svetlošću",
tvoja jedina,
dok "čitave bogovetne noći
samoća prebira brojanicu
od rasutih zvezda"

Zvone sitno zvona,
pala je brojanica ćilibara

Sediš na rumenoj pruzi neba
i rukom blago miluješ
ljubičaste gore
i oko tvoje beskrajni,
beskrajan plavi krug
U njemu zvezda
I, u njemu zvezda
A ti se smešiš,
i ćutiš,
ostavljajući za sobom
boje Sumatre.

Promocija 38. broja časopisa "Scena Crnjanski" - 17. decembar 2018. godine

Dragi pratioci sajta, 

u ponedeljak 17. 12. 2018. godine, u 17:30h, u Galeriji Teatra 78, ulica Resavska 78, organizujemo književno druženje i promociju novog 38. broja časopisa "Scena Crnjanski". Takođe, organizujemo i novogodišnje poselo, tako da će biti hrane i pića. Članovi koji su u mogućnosti mogu doneti hranu. Inače, ovo je poslednje druženje u 2018. godini. Sledeće će biti krajem januara 2019. godine.

Dobro došli.

Časopis "Scena Crnjanski" br. 38

Časopis "Scena Crnjanski" br. 38

Književno veče "Crnjanskom u čast" 3.12.2018. godine

Dragi pratioci sajta našeg kluba,
U ponedeljak 3. decembra 2018. godine sa početkom od 17:30h, u Galeriji Teatra 78, održali smo novo književno druženje ovog puta posvećeno velikanu srpske književnosti Milošu Crnjanskom. Članovi su imali mogućnost da čitaju kako svoje tako i stihove ovog velikana.
Veče je proteklo u veoma prijatnoj atmosferi.

Galerija