Tomislav Milošević, Monolog za laku noć

MONOLOG ZA LAKU NOĆ

Hoće pesnik da bude samosvojan
Kao da se sam od sebe rodio
Sam prohodao i progovorio
Hoće da pokažu na njega kao na genija
Ni iz čega zemaljsko poetsko čudo
Ali kako ne pomenuti da je ipak
Pročitao Prevera Bodlera Majakovskog
Sarajlića Tahmišića Desanku ili Raičkovića
Odreći se takvih učitelja nije mogao
Pesnik se bavio sobom danima i noćima
Snove preskakao ujutro se umoran budio
Poeziju matematički kroz teoreme povezivao
Ali nikako nije mogao da poništi
Getea Apolinera Tadeuša Ruževiča
Dušana Matića ili Vaska Popu
Oni su redovno ulazili u njegovu sobu
Čim bi potpaljen seo za radni sto
Hoće pesnik da bude sasvim sam
Da izmisli ono što nisu ni Jesenjin
Ni Genzberg ni Ahmatova
Jaroslav Sajfert Nikita Stanesku
Još manje izvesna Marija Čudina
Hoće pesnik ali iz podsvesti dolaze glasovi
Njihovi stihovi u vidu ispušenih cigareta
Ispijenih pića u sobi gde stvara sopstvenu
Poetiku
Hoće pesnik da ne sanja a snovi sami dolaze
U njima Oni šapuću mu na uvo
Pa neka bude po volji božijoj
Da se ne zaborave
mudri vešti graditelji
Hoće pesnik da bude samosvojan
A priroda polazi od iskona
Putuje izdaleka
I nikad sama ne pohodi usamljene
Hoće pesnik da bude sasvim sam
Dok plete svoj lirski venac
A dobro zna da mu je orkestar
Pred vratima.

Tomislav Milošević