SUMATRA
Sada smo bezbrižni,
laki i nežni.
Pomislimo kako su tihi,
snežni vrhovi Urala.
Rastuži li nas
kakav bledi lik,
što ga izgubismo
jedno veče.
Znamo da negde
neki potok mesto njega
rumeno teče!
Po jedna ljubav
jutro u tuđini,
dušu nam uvija
sve tešnje.
Beskrajnim mirom
plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala
kao iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se noću
i smešimo drago
na mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore,
blago, rukom.
Miloš
Crnjanski
 |
| Miloš Crnjanski |
Нема коментара:
Постави коментар