Slavujev zov
Ptice sa žice odleteše
davno,
slavujev zov zàtišini se samo.
Čitava dolina uzbudi se u nemiru,
a misli moje izgubiše se u svemiru.
Dugo te zovem, slavna
ptico,
da se vratiš na našu
žicu.
Da mi otpevaš tiho, i sve tiše, i tiše,
da se boli sklone, da se želje stope.
Jer ovde više nema
radosti.
Ovde se ubiše naše mladosti.
U srpskom dolu reke presušiše.
Niti toka Dunava, niti obale Save.
Niti Beograda, niti stare mu slave.
Ptice sa žice odleteše
davno,
ne sećam se kad.
Možda su ih ratne godine
isterale.
Možda su ih ljudi usput porobili.
Možda se sloboda lako ne osvaja,
ali i ne podnosi.
Možda se, možda, i samo
možda,
reči moje stružu ipak
zaboravom.
Slavujev zov mami uzdah
ponovo.
Grana se primirila, ne skakuću ptice po njoj.
Tišina se stvorila, i ja
sa njom utihnula,
u pesnički zaborav
ujedrila.
A gde je završetak,
daljine umetak?
Gde su misli krenule, u krošnji zatajile?
Pa se dugo, dugo krošnje gledaju.
Pa se dugo, dugo nade uzvikuju.
Kako da se pesma završi
kada kraja nema,
kada taj slavuj u nekome uporno drema?
Pa da mu poručim:
– Žica tvoja čeka te
amo.
Dođi, dođi meni ti samo.
Moja diko, moja pomamo,
probudi me slavujski slavno!
Marija Stojiljković Marstoj
 |
| Marija Stojiljković Marstoj |
