Izlog knjige: Vasa Radovanović, Slapovi nežnih emocija i sugestivne refleksivnosti

IZLOG KNJIGE  

Vasa Radovanović  SLAPOVI NEŽNIH EMOCIJA I SUGESTIVNE REFLEKSIVNOSTI 

(Snežana Bijelović Gerović: Trebinje moje zna)

Posle knjiga Čekajući pjesnika (2002) i Podno Leotara (2006) Snežana Bijelović Gerović se javlja sa novim pesničkim rukopisom. Veliki vremenski razmak između prethodne i ove knjige je iskristalisao pesme respektabilne vrednosti, koje se nastavljaju na prepoznatljiv poetski jezik kojim nam se pesnikinja obratila u prethodnim knjigama. 

Knjiga Trebinje moje zna je podeljena u četiri zaokružene pesničke celine. To je lirika čistih, najiskrenijih emocija, motivski usmerena na teme o kojima pesnikinja najviše peva: rodni grad, roditelje i sina. Snežanini stihovi su sugestivne refleksije jer, kao što je rekao Miroslav Mika Antić: ,,Najlepša poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najlepši je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.ˮ 

U uvodnom ciklusu ona na najlepši način ostihotvoruje svoju ljubav prema roditeljima. Sjajni su stihovi upućeni majci: Nisam Te pitala hoćeš li moći / Toliko vjetra na grudi da primiš… Kvalitativna amplituda pesama je ujednačena, ali bih izdvojio pesničku minijaturu Moji roditelji i prelepe stihove: Majka je otišla ranije, mnogo ranije, / Da spremi postelju, nabere cvijeće, / Da mome ocu uljepša dan.  Grad u kojem je odrasla i koji se urezao u svaku njenu venu, Trebinje, zaslužan je za naslov ove knjige. Ona mu peva najlepše ode (ali i elegije), pitajući se ,,zar nikada više?ˮ, i izgovorajući najveću želju – ,,ja bih još jednom…ˮ. Jer su nostalgija kad nadjača – dva oblaka plava nad Trebinjem zašla zagrlila su noći pune nespokoja; grožđe mirisalo na mladost (u snu), nijedna postelja ne miriše kao zavičajna, a nebo nad Trebinjem nikad mekše…  Pita se dok u snu plače – ,,Trebinje, Trebinje!ˮ: Ko će nas sačekati, na mostu trebinjskome, kad posle kiša dođemo, tamo gđe smo proklijali? 

Ovi stihovi neće osvojiti samo njene Trebinjce već i sve druge koji su daleko od svojih rodnih mesta i sa nostalgijom ih se sećaju. Pesme o sinu su pisane sa posebnom ljubavlju, i iako su o ovoj temi pesnici dosta pisali, oni su posebno sugestivni kad dolaze iz pera majke pesnikinje. Naročito, kad pojedini stihovi dostižu vrhunac emocija: Ne žuri sine, moje je, da golim rukama, iz ruža trnje vadim… 

U ovom ciklusu se nalazi i, možda, najlepša pesma u ovoj knjizi za koju verujem da će skrenuti pažnju budućih sastavljača antologija i zbornika, sonet – Prvi put sa sinom podno Leotara. Savršena versifikacija, snažne i prelepe slike, gomila emocija ne mogu čitaoce ostaviti ravnodušnim. Očigledno je da je pesnikinja dugo radila na ovom sonetu i brusila ga do najsitnijeg detalja. 

Pesme Snežane Bijelović Gerović se ne mogu pročitati samo jednom da bi se došlo do njihove esencije. One su višeslojne i višeznačne i mogu se, i moraju, isčitavati na više nivoa da bi se došlo do pesničkog razrešenja jer pored emocija, one poseduju i visoku dozu misaonosti koja im daje poseban pečat. Na kraju – tri kratke priče. One se na najbolji način nadovezuju na jednu od temu ove knjige – roditeljstvo, ali i pokazuju nesporan Snežanin talenat za lirsku prozu.  

Verujem da će ova knjiga skrenuti pažnju pravih, iskonskih ljubitelja lirske poezije, nadam se i kritike.

Iz časopisa Scena Crnjanski br. 39