Iz Časopisa Scena Crnjanski br. 39: Oliver Janković, Nadkucavanje, satirična priča

NADKUCAVANJE

Prvo kucanje u zgradi se začulo odmah posle drugog dnevnika oko 20 časova. U mojoj četvorospratnici je uvek teško odrediti odakle dolazi zvuk. Posumnjao sam na komšiju sa drugog sprata, ali što sam više osluškivao udarce čekića o zid bio sam sve sigurniji da kucanje dolazi sa četvrtog sprata.  Posle desetak minuta periodičnog kucanja – jer je komšija ili majstor koji je bio kod njega, pravio pauze, rekoh ženi: – Daj da i ja zakucam jednu sliku.  – Pa nemoj sad. Sad će da mi počne serija. – Daj sliku, ženo – bio sam neumoljiv. – Neka čuju da i mi imamo nešto da zakucamo.  Moje pretpostavke su se ostvarile. Dok sam ja ukucavao sliku neznani kucač se primirio. Sigurno je pomislio da ja ništa ne ukucavam ništa nego da kucam u zid iz protesta što on kuca. Posle desetak minuta se osmelio i nastavio da kuca.  – Ženo, da još jednu sliku.  Žena bleda, ali odlučna, dodade mi narednu sliku. Situacija se ponovila. Tišina kod komšije pa novo kucanje.  – Ovaj sigurno ne zna s kim ima posla – rekoh ženi. – Grdno će se pokajati što me je izazvao na dvoboj kucanjem. Daj još slika! Vreme je odmicalo, veče se pretvaralo u noć, noć u ponoć a ponoć u gluvo doba. Neznani komšija se odavno povukao iz dvoboja i ućutao, ali on nije znao da me je moja naivna tašta iz Kovačice snabdela ogromnom količinom slika.  Negde oko prvih petlova umoran i sav obeleo od kreča ostavih čekić.  – Sutra ću da se odmorim a prekosutra da povadim eksere i slike – rekoh ženi. – Ako opet neka šuša pokuša da se nadkucava sa mnom da imam šta da zakucavam.   

Oliver Janković

Iz Časopisa „Scena Crnjanski“ br. 39

Oliver Janković

Mišljenje: Miša Lazar, Marginalizovani srpski pisci

MIŠLJENJE

Miša Lazar: MARGINALIZOVANI  SRPSKI PISCI 

/Prećutkivanje velikana –  poricanje srpske duhovnosti/

U Crnoj Bari kod Bogatića, od 22 – 24. juna 2018., održana je velika kulturno-naučna manifestacija ``DANI MILOŠA S. MILOJEVIĆA``, u spomen, a još i više radi``vraćanja među Srbe``, ovog izuzetnog srpskog rodoljuba i književno-istoriografskog poslenika 19-og veka (1840 – 1897), nažalost, odbačenog i anatemisanog od ``svojih`` još za svog kratkog, ali neverovatno plodnog života. Ovaj veliki istraživač srpskog bića i borac za istinu i samosvest srpskog naroda, zbog svoje ``autohtone istorije Srba``, beskrupulozno je omalovažen i kao veliki sakupljač srpskih umotvorina, putopisac, faktografski istoričar, crkveni obnovitelj, polemičar...Samo njegov sakupljački opus običajnih i obrednih pesama srpskog naroda, veći je i s mnogo šireg prostora od onog Vukovog, kojeg znamo i, s razlogom, prenosimo generacijama. I sam sakupljač starog govora Zapadne Srbije na kraju 20-og i početku 21-og veka (preko tri decenije, počev od 1982-ge godine!), pozvan sam da na prvom međunarodnom naučnom simpozijumu ``DOPRINOS MILOŠA S. MILOJEVIĆA KNJIŽEVNOSTI``, upravo taj njegov grandiozni poduhvat malo više osvetlim. Čudno je, i posle toliko vremena od Milojevićevog, i podviga i drame, moje sakupljanje (svakako, na mnogo užem prostoru) je prošlo vrlo sličan put i brodilo iste probleme – od samog sakupljanja na terenu, preko stručne obrade i objavljivanja do nerazumevanja zvaničnih i nezvaničnih institucija za to zaduženih! Milojevićeva Srbija, tek ozvaničena na Berlinskom kongresu 1878-me, i posle više od sto godina (devedesete prošlog veka) kao da je opet bila na početku – državno, politički, institucionalno, tradicijski, kulturološki... Na toj očiglednoj paraleli sam i bazirao svoj rad pod naslovom:``Prilog za bolje razumevanje i vrednovanje ličnosti i dela Miloša S.Milojevića``. Ako sam i sam u svom vremenu, spoznao šta znači biti ``jedan`` naspram ``gluvih institucija``(moje dve knjige ``tolkovanja`` sa preko pet hiljada jezičkih artefakata sa terena, nijednim slovom nije podržala Vukova zadužbina, Matica srpska i druge ustanove i manifestacije jezičko-kulturne tradicije) utoliko mi je bila jasnija i bliža slika borbe ovog genijalnog Srbina – akademika, profesora, vojskovođe, političara... O dometima prvog naučnog skupa u rodnoj mu Crnoj Bari, tek će se čuti, jer udruženje sa njegovim imenom sprema i veliki zbornik radova nas učesnika, gde su iz raznih uglova govorili akademici, profesori, etnolozi, politikolozi, novinari, pisci... Sem o Milojeviću, podsetio sam na još jednog znamenitog ``Srbina od Drine``, kojeg smo, evo više od veka, takođe zakopali u zaborav. To je pesnik Petar Protić – Sokoljanin, inače i prvi doktor nauka iz Azbukovice (1827 – 1854). Bio je najaktivniji član tadašnjeg rodoljubivog udruženja ``Mladeži serbske``, sarađivao i sa Vukom Karadžićem, a zbog svoje rodoljubive poezije štovan kao i njegov savremenik Branko Radičević. Sa njegovim stihovima rodoljublja, sve do Velikog rata (1914-te) ispraćane su srpske čete na front i u bojeve sa neprijateljima. Jedno od retkih glasila našeg vremena, koje je obeležilo 160 godina od njegove prerane smrti je časopis ``Horizont``(dnevno elektronsko i povremeno štampano izdanje), inače bez ikakvih potpora od zvaničnih institucija. Nažalost, Sokoljanin još nema ni svoju ulicu, trg, kulturnu ustanovu, pesničku manifestaciju i sl. Koliko će još čekati (i da li će dočekati?) da se i u njegovu čast i pomen napravi ovakav sabor, kao što su Milojeviću napravili njegovo zavičajci? Ali, na ovom značajnom sabiranju, neizostavno je provejavalo i pitanje – koliko mi danas u ovom vremenu, po istim modelima ``duhovne pravde i vrednovanja`` pravimo sami sebi i među sobom nove ``krive Drine``, tj. nove ``žive zakopane Milojeviće``!? 

Pošto sam pre svega pisac, ne mogu a ne podsetiti, kako proteklih nekoliko decenija, srpskom književnom scenom ``prođoše`` neki značajni pisci, a ko da ih nije ni bilo! I dalje stoji ta kolona neshvaćenih, odbačenih, nepriznatih i bez bilo kakvog osvetljavanja njihovog dela. Kao i u drugim sferama našeg društva, u kojima su važni i podržani uglanom oni, koji su ``na oku vlasti`` i dalje od tog ``vidokruga`` kao da ništa i ne postoji, tako i u ``slučaju srpski pisac``, postaju bitni i protežirani oni, koji su na bilo koji način ``bliski`` upravama strukovnih udruženja (od najviših profesionalnih do najnižih lokalno amaterskih!), timovima raznih institucija, manifestacija, konkursnih žirija, medijskih urednika itd. Nažalost, sve je to javno i dostupno, jer, da bi se neko proizveo u ``ime``, mora dobiti neku javnu nagradu visokog ranga, mora biti u medijima, mora biti vezan i za neku zvaničnu instituciju kulture (ili njoj sarađujuću) itd. Ko nešto zna o književnosti, a usput i ``pošteno sudi``, češće je zgrožen kome se po svaku cenu daje javni prostor i čast ovog vremena. Ali, nema javne, ni kritike ni osude toga! Dok nam neki umetnici (pisci) poturaju samo svoje ``loše dane``, još ima nade za njih i za nas – kad nam počnu nametati i svoju umišljenost u veličinu, i umetnost postaje veliki gubitnik.  

Tako će biti sve dok na čelu zvaničnih i nezvaničnih ``čuvarkuća`` srpske umetnosti i kulture, ne budu stručni, pošteni i nezavisni duhovi! Kad bismo pravili samo spisak marginalizovanih ovdašnjih vrednih autora, trebalo bi dosta i vremena i prostora. A tek prezentaciju njihovog dela! No, ja ne mogu ovog puta zaobići nekoliko imena, na koje sam bio upućen dugi niz godina (sa nekima i dalje sarađujem). Pre svih ostalih je to pesnik i književni teoretičar Miodrag D. Ignjatović, doktor književnih nauka, a odskora i redovni član Srpske akademije obrazovanja (SAO).  Kao pesnik se objavio čak pre šest decenija sa Popom, Pavlovićem, Miljkovićem... i stvorio jednu od retkih i originalnih modernih poetika, koja ima zdravu ``unutrašnju logosnost`` i univerzalnu poruku (ovih dana je objavljena njegova knjiga sabrane poezije ``Pešak na vodi``). Objavio je preko dvadeset knjiga poezije, nekoliko knjiga proze i vrlo obimno poučno i značajno književo-teorijsko delo. Pred sam građanski rat u Jugoslaviji, proveo je kao podsekretar Vlade Srbije (1989-1995) pet godina na Kosovu i Metohiji i, ubrzo posle toga, svu viđenu i doživljenu dramu tamošnjeg srpstva pretočio u jednu od najupečatljivijih novijih poetika o Kosovu (``Kosovske elegije``). Znamo već, mnogi režimski pisci (i onda i sada), koji nisu ni ``omirisali`` tu srpsku svetu zemlju, dobili su razne počasti i hrisovulje, a Ignjatović ništa! Na tu naša ``živu legendu`` pesništva i besede, sada već u dobrim zrelim godinama,tek povremeno podseti neki od još poštenih i savesnih urednika književnih časopisa i kulturnih dodataka. Pesnici: Toma Milošević (1939 – 2013) - 16 knjiga poezije, Dragan Žigić (1935 – 2009) - 13 knjiga poezije i Milorad Kalezić (1936 – 2006) - 12 knjiga/ poezija,proza/, najbolje što je moglo nići i uzrasti iz posleratnog srpskog radničkog pesništva, po svemu istaknuti članovi i najviših književnih udruženja (UKS itd.) nisu bili udostojeni nijedne ``nacionalne`` književne nagrade, a danas na njih evocira tek poneki znalac i njihov savremenik u obezvređenim amaterskim književnim klubovima, kojima su upravo oni za svog života davali visok književni i ljudski renome. Ali, zar se može i ``ubiti`` i sakriti ono što je istinski neprolazno? Između ostalog, i veliki pesnik boemskih soneta, ``srpski Hemingvej sa lulom``, Dragan Žigić - svoju prvu napisanu pesmu je imao čast pročitati tada tek svežem našem nobelovcu Ivi Andriću, za kafanskim stolom u ``Moskvi``, koji mu je preporučio da je obavezno pošalje u ``Književne novine`` - mnogo godina kasnije, u posvetnoj pesmi nepravedno osuđenom i pogubljenom crnačkom pesniku iz Južne Afrike, poručio je: ...Ubiti pesnika, sasvim mirno možete ubiti pesnika./ Ali, šta ćete sa pesmom?/ Pesnika predate zemlji, pesmu vremenu... Zaista, šta i na tom važnom planu srpskog duhovnog bića ostavljamo u amanet budućim generacijaма? Još nismo razvezali ni one od pre jednog i više vekova, a stalno zavezujemo nove i nove ``čvorove nepravde i taštine``! Možda je krajnje vreme, da i Srbija, pored ozvaničenih, osnuje ``akademije`` i priznanja za – nepriznate! Ili bar da zna – ko to, kako i zašto deli zvanična priznanja! 

U Beogradu: januara 2019.  

Član Srpske duhovne akademije,  pisac MIŠA LAZAR, Beograd.

Iz Časopisa "Scena Crnjanski" br. 39

Miša Lazar

Izlog knjige: Vasa Radovanović, Slapovi nežnih emocija i sugestivne refleksivnosti

IZLOG KNJIGE  

Vasa Radovanović  SLAPOVI NEŽNIH EMOCIJA I SUGESTIVNE REFLEKSIVNOSTI 

(Snežana Bijelović Gerović: Trebinje moje zna)

Posle knjiga Čekajući pjesnika (2002) i Podno Leotara (2006) Snežana Bijelović Gerović se javlja sa novim pesničkim rukopisom. Veliki vremenski razmak između prethodne i ove knjige je iskristalisao pesme respektabilne vrednosti, koje se nastavljaju na prepoznatljiv poetski jezik kojim nam se pesnikinja obratila u prethodnim knjigama. 

Knjiga Trebinje moje zna je podeljena u četiri zaokružene pesničke celine. To je lirika čistih, najiskrenijih emocija, motivski usmerena na teme o kojima pesnikinja najviše peva: rodni grad, roditelje i sina. Snežanini stihovi su sugestivne refleksije jer, kao što je rekao Miroslav Mika Antić: ,,Najlepša poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najlepši je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.ˮ 

U uvodnom ciklusu ona na najlepši način ostihotvoruje svoju ljubav prema roditeljima. Sjajni su stihovi upućeni majci: Nisam Te pitala hoćeš li moći / Toliko vjetra na grudi da primiš… Kvalitativna amplituda pesama je ujednačena, ali bih izdvojio pesničku minijaturu Moji roditelji i prelepe stihove: Majka je otišla ranije, mnogo ranije, / Da spremi postelju, nabere cvijeće, / Da mome ocu uljepša dan.  Grad u kojem je odrasla i koji se urezao u svaku njenu venu, Trebinje, zaslužan je za naslov ove knjige. Ona mu peva najlepše ode (ali i elegije), pitajući se ,,zar nikada više?ˮ, i izgovorajući najveću želju – ,,ja bih još jednom…ˮ. Jer su nostalgija kad nadjača – dva oblaka plava nad Trebinjem zašla zagrlila su noći pune nespokoja; grožđe mirisalo na mladost (u snu), nijedna postelja ne miriše kao zavičajna, a nebo nad Trebinjem nikad mekše…  Pita se dok u snu plače – ,,Trebinje, Trebinje!ˮ: Ko će nas sačekati, na mostu trebinjskome, kad posle kiša dođemo, tamo gđe smo proklijali? 

Ovi stihovi neće osvojiti samo njene Trebinjce već i sve druge koji su daleko od svojih rodnih mesta i sa nostalgijom ih se sećaju. Pesme o sinu su pisane sa posebnom ljubavlju, i iako su o ovoj temi pesnici dosta pisali, oni su posebno sugestivni kad dolaze iz pera majke pesnikinje. Naročito, kad pojedini stihovi dostižu vrhunac emocija: Ne žuri sine, moje je, da golim rukama, iz ruža trnje vadim… 

U ovom ciklusu se nalazi i, možda, najlepša pesma u ovoj knjizi za koju verujem da će skrenuti pažnju budućih sastavljača antologija i zbornika, sonet – Prvi put sa sinom podno Leotara. Savršena versifikacija, snažne i prelepe slike, gomila emocija ne mogu čitaoce ostaviti ravnodušnim. Očigledno je da je pesnikinja dugo radila na ovom sonetu i brusila ga do najsitnijeg detalja. 

Pesme Snežane Bijelović Gerović se ne mogu pročitati samo jednom da bi se došlo do njihove esencije. One su višeslojne i višeznačne i mogu se, i moraju, isčitavati na više nivoa da bi se došlo do pesničkog razrešenja jer pored emocija, one poseduju i visoku dozu misaonosti koja im daje poseban pečat. Na kraju – tri kratke priče. One se na najbolji način nadovezuju na jednu od temu ove knjige – roditeljstvo, ali i pokazuju nesporan Snežanin talenat za lirsku prozu.  

Verujem da će ova knjiga skrenuti pažnju pravih, iskonskih ljubitelja lirske poezije, nadam se i kritike.

Iz časopisa Scena Crnjanski br. 39

In memoriam: Stojanka Radenović-Petković (1941-2019)

Dragi pratioci sajta našeg kluba,

sa žaljenjem Vas obaveštavamo da nas je napustila naša uvažena članica Stojanka Radenović-Petković (1941-2019).

Rođena je u Nišu gde je završila gimnaziju. U Beogradu je završila Filološki fakultet (grupa za engleski jezik i književnost), a na Fakultetu političkih nauka je magistrirala na grupi za sociologiju rada. Od 1994. godine živеla je i radila u Кanadi. 

Zastupljena je u mnogobrojnim antologijama, zbornicima i književnim časopisima u zemlji i inostranstvu. Iako se bavila prevođenjem sa engleskog, srpskog i nemačkog jezika, pesme na engleskom u dvojezičnim zbirkama nisu prevod, već su originalno pisane na engleskom jeziku.

Кnjiga ,,Ratna geografija” iz 1998. godine proglašena je za najbolju knjigu pesama napisanu u dijaspori na srpskom jeziku 1998. godine, a knjiga pesama “Virtualna stvarnost” dobila je nagradu Akademije “Ivo Andrić” za 2007. godinu. 

Objavila je 13 knjiga poezije, 2 romana, jednu knjigu priča i 3 knjige poezije za decu. 

Član Udruženja književnika Srbije i Кnjiževnog kluba ,,Scena Crnjanski (nekadašnjeg kluba Đuro Salaj)” u Beogradu. 

Od Udruženja književnika Srbije dobila je Nagradu za životno delo, 2017. godine.